Page 66 - Emir Kusturica - Sto jada

крошњу платана. Коста је скинуо најлон чарапу са Младе, везао је око њеног струка и
причврстио други крај те чарапе за стабло. Било је немогуће сићи низ клизаве гране платана
на земљу. Када је био сигуран да је све повезано како ваља, Коста учини исто са другом
чарапом. Увезао је себе око струка, а други крај такође за грану крошње. Млада је

зажмирила, обоје су закорачили у бездан и, гле чуда! Додирнули су тло, а онда им се
свидјело да их растегљиве најлон чарапе саме враћају у вис, па су као дјеца у забавном парку
уживали. Горе-доле, горе-доле!

Било је подне када су Коста и Млада пришли некој кући крај планинског језера. Коста је
покуцао на врата. Никога није било унутра.
- Домаћине, ој, домаћине! - викао је он, а Млада му се придружила.

- Домаћине, ој, изгладњели смо! - усхићено је узвикивала Млада.
Када су се увјерили да је кућа напуштена, ушли су у башту и убрали бундеву. Потрчаше
према језеру и прво је Коста с бундевом скочио у воду. Играли су се потапајући бундеву која
је сама испливавала. Најприје Млада, па онда Коста.
Одједном је припуцало из шуме, а Коста и Млада, колико су их ноге носиле, потрчаше
плићаком језера. Прштали су меци око њих, пуцала су из шумарка она три војника. Кад је

Коста стао на крај језерца, угледао је понор испод себе. Држао је Младу за руку док је
размишљао да ли постоји шанса да преживе скок низ водопад, који му се учинио вишим од
сто метара. Нису имали времена за оклијевање, јер је поново припуцало иза леђа. Меци су
сасвим близу Косте просијецали површину језера. Скочише у бездан. Она полетје даље од
Косте, он испружи руке и ухвати је. Као да су тјерани од ђавола стигли на ваздушни јастук,
окретали су се слободно и у паду осјетише сласт!
Коста и Млада се окрећу, као да су у безваздушном простору, претичу једно друго, али и

даље падају. Њихова лица су откривала тајну како пад стварно може да буде лет. Окренули
су се још три пута и заједно, без проблема, ногама бућнули у бистро и дубоко језеро испод
водопада. За тренутак се тражише под водом, одмах затим се дограбише и као једно тијело,
загрљени изронише. Док се Млада држала за Косту, поред њих прође змија.
- Човјек нема чист рачун с њима - Коста показа према змији која се изгуби у плићаку
бистре воде.

- Плашим се озбиљно.
- Оних горе треба да се плашиш, нема разлога за страх од змија!
- Како нема, а ко је Еву и Адама иаговорио на гријех?
- Она, али није остала у рају. С нама је изашла из
раја.
- Тај рачун није чист!
Она три војника изгледала су као мрави. Нису смјели да погледају низ водопад, а камоли

да скоче. За тај скок човјек мора бити заљубљен.

Коста и Млада заронише према другом крају, ка заклоњеној страни језера. Изронише крај
камена. Насмијани и забринути гледали су према врху водопада гдје више нису стајали
војници. Скидоше одјећу и положише је на неки грм и, без обзира на војску, не одоливши
љепоти сунчаног дана и бистрог језера, поново заронише под воду. Млада прва исплива и

попе се на камен. Стајала је под воденом завјесом и уживала. Угледала је под водом Косту
како рони и завлачи се под велики камен. Цикнула је од среће када је послије неколико