Page 69 - Emir Kusturica - Sto jada

виноград који је дијелио Увијеће од манастира чинио да јутро почне као и свако друто.
Убрао је неколико гроздова и ставио их у своју торбу. Знао је да ће му грожђе на крају дана
бити једина храна. Јутарњу језу је прекинуло клепало чији су ударци већ при приласку цркви
изазивали прве ријечи молитве.

Тек кад је клекнуо испред иконе Свете Богородице и у молитви се усправљао и спуштао
на патос, нестала је неизвјесност, а с њом и његов једини страх. Коста се плашио
непредвидивих догађаја. Чинило му се да га у животу држи само уходана животна траса.
Метанисао је у цркви и када би дотицао челом камени под, загријан од врелог
херцеговачког сунца, губио је осјећај за вријеме. Тада су мила лица из прошлости стизала
пред његове очи. Редале су се слике истргнуте из редослиједа који је учинио да његов живот
буде мученички.

Кад се придружио каменоресцима који су клесали камен за проширење манастира, Коста
је већ мислио на уобичајени наставак дана. Клесање је прихватао као дужност и није му
тешко падало, а ехо удараца жељезног длијета у камен стварао је монотонију која му је
одговарала. Тако је без напора савладавао дан. Дизао је Поглед према брду и највишој тачки
изнад града. Сједио је и гледао у брдо као човјек кога је судбина сувише оптеретила. Сада је
већ скицирао ново путовање узбрдо, гледао је слике које слиједе, мисли су га већ носиле на

врх брда. Када су монаси кренули на ужину и поподневни одмор, за њега је то био прави
тренутак да напуни војнички руксак остацима камена који је исклесао. Чинило му се да је,
тек када је руксак напунио каменом и натоварио га на своја леђа, добио своју праву тежину!

На градском тргу крај пијаце голобради момци, сваки дан у исто вријеме, играли су
фудбал на мале голове. Када су угледали Косту, застали су знајући да им он носи дарове. Из
џепа им је подијелио сушене смокве и неколико гроздова убраних испред манастира. Дјеца

су га испратила погледима дивљења жваћући смокве и гледајући за њим по ко зна који пут у
чуду, али и са пажњом која није честа појава код несташне градске дјеце.

Звона су звонила када је Коста закорачио на трг испред Саборне цркве у Требињу.
Свадбена поворка је управо излазила из цркве, а двојица тек замомчених, видјело се да им
намјере нису племените, пуше на клупи и чекају нешто осврћући се. Један од њих се диже и

приближи жбуну и споменику на излазу из црквеног парка. Погледа према поворци која се
приближавала и даде оном другом знак главом. Овај испод клупе извуче картонску кутију,
запали три цигаре и борећи се са дуванским димом који му је штипао очи, једну за другом
извуче три змије из кутије. Док су шарке врцале репом, он их је чврсто држао за врат, па
свакој усади у уста по упаљену цигарету. Онда потрча према излазу из парка док се према
њему споро кретала свадбена поворка. Све три змије распоредио је тако да их младожења и
млада нису могли мимоићи. Тако је и било. Фотограф и хармоникаш први су налетјели на

змију која је изгледала као надута жаба. Када је змија експлодирала, млада је вриснула, а
младожења покрио њене очи. Одмах затим, друга змија је пукла као петарда. Млада је
јаукнула као рањена птица и плачући отрчала према граду. За њом и сва свадбена поворка.

Уједначеним кораком човјека под теретом, Коста се приближавао ријеци. Поворка с
мртвачким сандуком положеним на приколицу коју је вукао трактор, полако се кретала

магистралним путем. Један за другим, аутомобили су гасили моторе. Брзо је створена дуга
колона, а Коста се упитао да ли и у другим крајевима свијета људи са оволиким