Page 63 - Emir Kusturica - Sto jada

испод велике стијене. Није вјеровао властитим очима, усправио се и додирујући сваки дио
свог тијела, хтио је да потврди своју материјалност, јер се прије само неколико секунди
опраштао са животом.
Стрчао је брзо низ страну којом је толико пута стизао у село. Зауставио га је дим који се

претварао у облак. Његово село је горило, дим је сукљао из кућа. Утрчао је у шталу и окрзнуо
тијела објешених војника. Поврати када је на кухињском столу угледао откинуту кувареву
главу. На сеоском тргу, гдје су синоћ славили побједу, дијете набијено на крст, а на
металним шипкама за ноге објешени кувар и његови помоћници. Био је исувише слаб и на
тренутак се препусти очају. Клекнуо је и заридао.
- Змија ми је спасила живот! Нико ми неће повјеровати! Није ми дала да се вратим у
покољ - пролазило му је кроз главу.

Ридајући и тресући се потрчао је узбрдо. Када је стигао до магарца, скинуо је мањерку с
млијеком. У Авенији змија просипао је млијеко и плакао, дизао камен један за другим, већи
па мањи, све у нади да ће наћи змију која му је спасла главу! Једина мисао која је вукла
напријед као најснажнија сила на свијету, била је нада да је Млада жива.

II

Кад је Коста закорачио у село, у његовом погледу испреплели су се нада и ужас! Био је
спреман да погледа у очи Младу и опрости се од ње, а угледао је спржене сватове за
свадбеним столом. Као да су уништени лавом изненада изливеном из вулкана, спржени
сватови сједе за столом, а угљенисани људи заустављени у обичним радњама! Стара мајка је
стајала са флашом сабласно отворених очију угљенисаног лица и гледала право у Косту.

Младожења је заустављен на столици у покушају да устане. Изгледа да је неко био бржи и
лукавији ратник од њега. Сада је надалеко чувени ратник Зага Божовић сједио пробушене
главе, видјело се да је убијен стручном руком. Неко је стигао из даљине и осветио се.
Коста је заобишао сватове и ногом одшкринуо врата куће. Никога није било у кухињи.
Попео се на спрат. Све је било пусто, само је капак на прозору, гуран вјетром, сабласно
ударао у зарђале заптивке. Онда је чуо гласове у даљини. Брзо се успентрао мердевинама у

поткровље. Најприје никога није угледао, а онда је вирећи кроз размакнуте талпе видио како
три војника наоружана аутоматским пушкама и бодежима претражују околину. Један од
њих, најнижи растом, друкчије их није било могуће разликовати пошто су им лица
прекривена маскама, спаљивао је колибу, а друга двојица кретала су се уназад, према штали.
Онај највиши изненада се окренуо према кући и Коста се сагео. Стрчао је у приземље и
схватио да му живот виси о концу. Морао је муњевито да пронађе скровиште. Гласови
војника су били сасвим близу. На излазу из дворишта наједном је чуо своје име.

- Коста, Костааа - изобличени глас је стизао до његовог уха.
- Гдје је Млада? - питао се и освртао унаоколо.
- Коста... Коста... - чуо је и даље глас који је личило на Младин.
Осјећања страха и ужаса блокирају му чула. Као да није добро видио нити добро чуо. Све
што га окружује претвара се у несигурност и у невјерицу. Испред њега се ломе вријеме и

простор, а све што види и чује нека скривена сила претвара у очај. Властите мисли, кратке и
растргане, кратиле су му дах и стварале неодлучност.

- Све је ово привиђење - помислио је, али је онда чуо бат војничких корака и звецкање