Page 12 - Emir Kusturica - Sto jada

- Добро дошли, драги моји! - рекао је Славо.
Зеко је с одушевљењем гледао у оца.
- Мора да ће поклон бити као ватромет за Дан републике! - помислио је.
Отац је изненада ухватио Зеку за руку и повео га ка тенку. Дјечак је без даха гледао у

очеве очи. Приближили су се моћној машини, а онда је неки војник са тенковском капом
извирио из круга на поклопцу тенка. Слиједио је по ко зна који пут војнички поздрав. Славо
је подигао Зеку и предао га војнику. Снажне војничке руке су преузеле дјечака и с лакоћом
га спустиле у утробу тенка. Он је сјео крај тенкисте. Мајка, отац и брат приближили су се
кружном отвору. Зеко је видио своју породицу у том кругу. Нетремице је посматрао
помјерање руку војника тенкисте и подизање па спуштање прекидача на контролној табли.
Војник је изненада узео Зекину руку значајно га погледао и показао његовим кажипрстом на

црвено дугме за покретање мотора. Он је упитно погледао у оца, овај је великодушно
климнуо главом и дјечак је притиснуо дугме. Кад је загрмио мотор, Зеко је осјетио силу свих
хиљаду коњских снага које су преко челичног оквира машине преносиле вибрације на њега,
али и на тијела породице Теофиловић. Све се тресло од неизмјерне силе, челик је дрхтао,
Зеко је поигравао, његови образи, његово срце! Из непознатих разлога тада је први пут пред
њега стигла слика Милијане Гачић. Све се тресе, а пред његове очи стиже Милијана.

Свидјела му се њена фризура, а од својих очију помислио је да су њене!
Славо је погледао у Аиду спустио затим поглед према Зеки, испружио руку махнуо му и
рекао:
- Драгане, сине, срећан ти рођендан!
Дјечак није чуо свог оца. Био је обузет снагом мотора и чекао рођендански поклон.
Мислио је да је притисак на црвено дугме у тенку био увод у свечани тренутак. Није схватио
да је рођенданском слављу дошао крај.

Теофиловићи су се враћали кући шутке. Зеко је упитао брата:
- Какав ли ће бити мој живот кад су ми рођендани овакви?
- Догодине ти не гине један пуцањ из ваздушне пушке!
- Мој живот је нула - Зеко је потрчао некадашњом пругом да његов брат не види сузе које
су му клизиле низ лице.
Трчао је према кући. Убрзо је породица заостала за њим.

- Живот не вриједи - мислио је он. - Све је то сто јада!
Осјетио је топлину када је кроз своју душу пропустио лик Милијане Гачић. У ствари, он
је сабирао ко га све воли и хтио је да од тог позитивног збира одузме ко га не воли! Да се све
зна. Мајка га воли јер је мајка, то је у реду! Брат је брат, та се блискост доказује само ако га
неко из улице нападне и то се сабира! Отац воли само себе, а то се одузима. То ремети читав
рачун. Када све сабереш, остаје му Милијана и она се не рачуна.
Из неког дворишта крај пруге залајао је пас, он се зауставио и погледао преко ограде.

Док је Зеко рукавом брисао сузе, вучјак се испетљавао из ланца наштикланог од комада
различите дужине и ширине. Изгледао је као један од оних паса који су се још увијек
привикавали да не буду вукови. Зарастао и прљав, глават, а режи као да је побјеснио.
Дјеловао је опасно, али то Зеки ништа није значило. Пас је осјетио близину људског створа,
одбацио се задњим ногама и у намјери да види ко му прилази с леђа, остао да виси испред
куће без ослонца на испуцали бетон! Зеко није могао да гледа како се животиња мучи,

утрчао је у двориште, повукао ланац спетљан око псећег врата и животиња је престала да
завија. Придигао се пас на ноге, нагло се окренуо, спустио њушку, подигао очи према Зеки и