Page 14 - Emir Kusturica - Sto jada
P. 14
просипале су се по поду.
Невјероватна али истинита ствар десила се у сну Милијане Гачић. Тегла с парадајзом се
разбила, а парадајз се скотрљао низ степениште испред њеног улаза. Парадајзи су
поскакивали низ њено степениште, а она је, иако није била сигурна да ли се пробудила,
преко спаваћице навукла мантил, обула ципеле и потрчала за парадајзом.
Жмирећи под водом, Зеко је чекао да се угуши. Шаран га је непомично гледао. Чекао је
да чује причу.
- Само будалу може два пута угристи везан пас, у праву је отац - рекао је шарану под
водом и одлучио да се угуши.
Док су се подрумом котрљале напукле тегле с паприкама, а киселина плавила под,
дјевојчица је трчала хаусторским степеницама. Ово је у њеном животу била најважнија
партија. Трчала је право према кади. Тамо је видјела шарана како млати репом по површини
воде по којој је плутало голо тијело Драгана Теофиловића. Ухвативши га испод рамена и
стењући од напора, свукла је беживотно тијело на под. Положен на леђа Драган није давао
знаке живота. Први пољубац Драгана Теофиловића и Милијане Гачић десио се 10. марта
1976, у један сат послије поноћи. У ствари, то је било вјештачко дисање. Уста на уста. Сан
заљубљене дјевојчице је помогао да се Зеко врати у живот. Отворио је очи и заплакао, па се
насмијао кад је по ко зна који пут Милијана наслањала своја уста на његове усне.
Љубав најуспјешније усмјерава судбину, а тешка судбина није вјечна! Тешке дане у
животу Драгана Теофиловића и раније су смјењивали лакши и ведрији. Милијана и Зеко
провели су љето на брзацима Лашве, у њеном горњем току, љубили се, урлали од среће,
ударали ногама и рукама о воду, јели сендвиче са ајваром, таманили трешње, а онда се
качили за сеоске камионе који су вукли сијено и из задовољства извикивали своја имена.
Тада, какве радости, ништа друго за њих није постојало него живот удвоје. Када нису били
заједно, а то се дешавало само ноћу, толико су мислили једно на друго да се, у ствари, нису
ни раздвајали. На крају љета у једном брзаку Лашве, загрљај је обезнанио и једно и друго па
су се спојили у једно тијело.
Љубав је највеће чудо у људском животу, може да усмјерава слободне људе, али не и
судбину војника професионалаца. И пуковник Милоје Гачић је прекомандован у Скопље, у
петак 14. јуна 1977. За Драгана Теофиловића то је био црни петак. Патио је много и није
размишљао о будућности. Научио је да се успјешно бори с тешким мислима. Било му је јасно
да више неће сваког дана чекати Милијану испред школе, будити се ујутро, купити прве
кифле и објесити их у кеси на штеку њених улазних врата! И џаба ти све приче, оде његова
љубав. Живот је, ипак, сто јада. Али овога пута знао је како да се одбрани јада.
Стајао је на аутобуској станици и колико год да му је било тешко, сада се осјећао као
младић. Пуковник Гачић је паковао сандуке и кофере у аутобус, он и Милијана су се држали
за руке. Хтио је да помогне доброћудном пуковнику, а овај му је показао према својој
кћерки:
- Иди тамо, немаш ти сада времена за глупости! љубили су се иза аутобуса толико много
да им је полицајац који је пролазио запријетио кажипрстом. Када опомена није уродила,
пришао је да тражи личне карте, а онда је Милијана изустила не одвајајући усне од Зекиних:
- Ми смо малољетни, немамо личну.
- Много те волим! - рекао је Зеко.
- И ја тебе, највише на свијету!
- Ја теби дугујем живот!
