Page 212 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

7
kinesku vladu na Formozi (Tajvanu) da smesta obustavi sve vazdušne i pomorske operacije protiv matice.”
Truman ne samo da je obznanio da je napadati komunističku Kinu protivno američkoj politici,
8
već je i dao nalog američkoj floti da uplovi u Tajvanski moreuz, kako bi to osigurao.
General Daglas Mak Artur, koji je kasnije otkrio da je ovu akciju posmatrao kao međunarodni akt
američke vlade koji bi „crvenoj” Kini omogućio ulazak u rat, napisao je:
„Mogućnost ulaska komunističke Kine u rat u Koreji postojala je od trenutka kada je Vašington
naložio Sedmoj floti, u junu, da blokira Formozu, što je, u suštini, zaštitilo crvenu Kinu od napada Čang Kaj
Šekove vojske, koja je brojala pola miliona ljudi. Ovaj potez omogućio je dvema velikim kineskim
armijama, koje su imale zadatak da brane centralne obale Kine, da budu na raspolaganju za premeštaj na
9
drugo mesto. To je značilo da lideri komunističke Kine ne moraju da brinu o mogućem napadu nacionalista
sa ostrva Formoze i da mogu da premeste svoje 'crvene' trupe na sever, u Mandžuriju, iznad reke Jalu, i to
potpuno bezbedni. Ovo je dalo veliki polet njihovim ratnim planovima, jer je komunistička Kina sada mogla
da uđe u Korejski rat kad god to poželi, ne strahujući da će biti napadnuta sa boka i iz pozadine od strane
10
snaga nacionalista sa Formoze.”
Međutim, ova akcija američke vlade nije zastrašila Čang Kaj Šeka, koji je samo nedelju dana po
upadu Severne Koreje preko 38. paralele ponudio „Stejt departmentu 33 000 vojnika koji bi mogli da se
11
iskrcaju u Koreji, samo pet dana posle prihvatanja njegovog predloga. Sugestija je učtivo odbijena.”
Formoza je u to vreme bila član Ujedinjenih nacija tako da je mogla da bude zastupljena i u
snagama Ujedinjenih nacija, ali američka Vlada to nije želela da dozvoli.
Posle nekoliko meseci počeli su da se pokazuju rezultati taktike Stejt departmenta. Početkom
oktobra 1950. general Mak Artur počeo je da sumnja da Kinezi gomilaju trupe u Mandžuriji, severno od reke
Jalu. Stejt department je ignorisao obaveštajne podatke, poručujući Mak Arturu da nema opasnosti od
kineske intervencije u tom ratu. Međutim, to je bilo netačno, jer su trupe komunističke Kine 15.oktobra
1950. prešle reku Jalu koja je razdvajala Kinu od Severne Koreje.
Kako je rat protiv Severne Koreje i Kine odmicao, general Mak Artur je sve više sumnjao da
postoji odliv informacija iz obaveštajne službe, pošto je neprijatelj uvek unapred znao njegovu strategiju.
Jedan od bivših Mak Arturovih oficira na bojnom polju, general Volton Voker (Walton Walker) „...
neprestano se žalio... da su njegove operacije unapred poznate neprijatelju zahvaljujući izvorima u
12
Vašingtonu.”
Istina je da su Mak Arturovi strateški planovi zaista padali u ruke Severnokoreancima, kojima su
komandovali sovjetski oficiri.
Prema Ustavu Sjedinjenih Država, lanac komandovanja vodi naviše od vojnih oficira, preko
Vladinih izvršnih organa, da bi se završio sa predsednikom, koji je vrhovni autoritet u donošenju vojnih
odluka. Mak Artur je, naravno, prema Ustavu bio obavezan da poštuje odluke svog vrhovnog komandata;
međutim, prema Povelji Ujedinjenih nacija kojom su Sjedinjene Države obavezne da poštuju odluke ovog
tela, lanac komandovanja, u slučaju da su američke trupe u službi Ujedinjenih nacija, zaobilazio je
predsednika SAD i završavao se u kancelariji podsekretara Ujedinjenih nacija za političke poslove i akcije
Saveta bezbednosti, koji je bio odgovoran jedino generalnom sekretaru.
Posle tajnog dogovora koji je napravio državni sekretar Edvard Stetinius (Edward Stettinius)
1945. godine, ovu ključnu poziciju u Ujedinjenim nacijama uvek je držao neko iz istočnoevropskog
komunističkog bloka. U vreme Korejskog rata, na mestu podsekretara bio je Konstantin Zinčenko iz
Sovjetskog Saveza.
Severna Koreja je sve vreme rata imala vojne savetnike iz SSSR-a. Kasnije se saznalo da su oni
bili mnogo više od pukih „savetnika”. Sudeći prema izveštaju Stejt departmenta od 25. maja 1964, sovjetski
oficiri su direktno komandovali vojnim operacijama. U izveštaju se kaže: „Zarobljeni major severnokorejske
vojske identifikovao je dvojicu ovih sovjetskih savetnika. To su bili general Vasiljev i pukovnik Dolgin.
Vasiljev je, rekao je zarobljeni major, komandovao svim pokretima preko 38. paralele. Jedan drugi
13
zarobljenik... izjavio je da je lično čuo generala Vasiljeva kako izdaje naređenje za napad 25. juna.”
I lanac komandovanja generala Vasiljeva takođe je išao kroz Ujedinjene nacije. Naime, on „je
bio predsednik Komiteta vojnog personala Ujedinjenih nacija, koji je, zajedno sa podsekretarom Ujedinjenih
nacija za političke poslove i akcije Saveta bezbednosti,bio odgovoran za sve vojne operacije naložene od
14
strane Saveta bezbednosti.”
Ovo bi značilo da su dvojica Sovjeta planirali ratne operacije Severne Koreje, a da je jedan od
15
njih planirao akcije Ujedinjenih nacija. „U stvari, komunisti su upravljali obema stranama u ratu!”
Sovjeti su, pored toga što su kontrolisali obe strane u ratu i imali vojne „savetnike” u Sevemoj

212