Page 211 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

GLAVA XXVIII

RAT U KOREJI

Godine 1944. Savet za inostrane odnose (CFR) pripremio je poverljivi memorandum za Stejt
department, kojim je započeo proces uvlačenja Sjedinjenih Država u rat na Korejskom poluostrvu. Deo tog
memoranduma glasi: „Fetiš suvereniteta je još uvek u javnom mnjenju toliko jak da su male šanse da se
dobije opšti pristanak za učešće Amerike u bilo čemu što bi bilo nalik na organizaciju super-države. Mnogo
toga zavisiće od pristupa koji se bude primenjivao u daljem javnom obrazovanju...”
U memorandumu se još kaže da je velika teškoća i to što po Ustavu rat može objaviti jedino
Kongres. Utešno je, međutim, kaže se dalje, što će Povelja preskočiti ovu barijeru i što naše učešće u nekoj
vojnoj akciji, koje može biti preporučeno od Međunarodnog saveza za bezbednost, ne mora nužno biti
1
protumačeno kao rat.
Povelja o kojoj se ovde govori jeste Povelja Ujedinjenih nacija, sačinjena 1945, uglavnom od
strane članova CFR-a (čak 47 članova američke delegacije na konferenciji u San Francisku pripadalo je
CFR-u).
Rat u Koreji imao je jedinstveno mesto u istoriji: „... prvi put je svetska organizacija izglasala
2
primenu kolektivne sile da bi zaustavila oružanu agresiju.”
Rat u Koreji omogućile su, u stvari, konferencije u Potsdamu i na Jalti, održane pred kraj Drugog
svetskog rata, kada su savezničke vlade - koje su predstavljali Cerčil, Ruzvelt i Staljin - podelile Koreju na
Severnu i Južnu. Severna Koreja je brzo stvorila armiju od 187 000 ljudi, koju je Sovjetski Savez snabdeo
vojnom opremom (artiljerijom, tenkovima, avionima, itd.) neophodnom za vođenje rata. Južna Koreja uspela
je da okupi armiju od svega 96 000 ljudi sa oskudnom vojnom tehnikom.
Jedan od razloga ovako slabe vojne opremljenosti Južne Koreje, i pored toga što su Sjedinjene
Države izglasale pomoć u vrednosti od 10 miliona dolara, leži u činjenici da je samo mali procenat te sume i
3
stigao u Koreju.
General Daglas Mak Artur (Douglas McArtur), koji je kasnije preuzeo komandu nad tim
snagama, u svojoj knjizi Sećanja je napisao:,
„Južnokoreanci su imali četiri divizije duž 38. paralele (linije razdvajanja Seveme i Južne
Koreje). Bili su dobro uvežbani, odlikovali su se ličnom hrabrošću i patriotizmom, ali su bili opremljeni i
organizovani kao policijske trupe a ne kao vojska na prvoj liniji fronta. Posedovali su samo lako naoružanje,
bez vazdušnih ili pomorskih snaga, a nedostajali su im i tenkovi, artiljerija i mnoge druge suštinski
neophodne stvari. Odluku da se oni ovako organizuju i opreme doneo je Stejt department. Njegovo
opravdanjetza ovakvu odluku bilo je da se time Južna Koreja sprečava da napadne Severnu Koreju! Čudno i
4
kratkovido reagovanje koje je, naravno, Severnoj Koreji otvorilo vrata za napad.”
Napad Severne Koreje nije mogao da dođe iznenada, pošto je general Albert Vedemajer upozorio
predsednika Trumana da se Severno-koreanci spremaju na invaziju. Oni su 25. juna 1950. godine prešli 38.
paralelu i započeli rat.
Sovjeti su mogli da spreče Ujedinjene nacije da se umešaju u rat da su to želeli, pošto su imali
pravo veta: „Sovjeti su, koristeći kao izgovor to što Kina nije primljena u Ujedinjene nacije, jednostavno
išetali iz Saveta bezbednosti. Savet je, zahvaljujući odsustvu SSSR-a, izglasao intervenciju Ujedinjenih
nacija u Koreji - odluku koju je Sovjetski Savez mogao da spreči svojim vetom da je bio prisutan. Posle
glasanja, Sovjeti su se vratili u Savet bezbednosti, iako Kina ni tada nije bila primljena u članstvo
5
Ujedinjenih nacija.”
Mnogi su ovo odsustvo Sovjeta tokom kritičnog glasanja protumačili kao sračunat potez: „...
Sovjeti su sami planirali rat. To je značilo da su znali kada će početi. Da su želeli da nas drže izvan rata,
Staljin je mogao da kaže svom delegatu u Ujedinjenim nacijama Jakobu Maliku (Jacob Malik) da zaboravi
na bojkot, zauzme svoje mesto u Savetu bezbednosti i kaže „njet”. Činjenica da Sovjeti to nisu uradili dokaz
je da oni ne samo da nisu želeli da nas drže izvan Korejskog rata, već su, naprotiv, želeli da nas na prevaru u
6
njega uvuku.”
Dva dana posle invazije na Južnu Koreju, pošto su Kinezi sa Tajvana smatrali da je došlo vreme
za obračun sa komunističkim vlastima u Kini, dobili su oštar ukor od predsednika Trumana:„... Pozivam

211