Page 329 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim
P. 329

Iznenadio me je njegov mali stan na Bolshia Dmitrovka, svi
    podovi i zidovi u stanu su bili prekriveni istočnjačkim tepisima,
    sa plafona su visile svilene marame i šalovi.  Ljudi koji su dola­
    zili tu, G. učenici, NISU SE PLAŠILI DA ĆUTE. To je samo
    po sebi bilo malo neobično. Dolazili su, sedeli, pušili, čak sati­
    ma ne progovorivši. Ali u toj tišini nije bilo ničeg odbojnog; na­
    protiv, postojalo je osećanje sigurnosti i slobode od potrebe za
    igranjem nekih prisilnih i izmišljenih uloga. Međutim, ponekad
    su ovi čudni posetioci i ta tišina, proizvodili izuzetno čudne uti­
    ske. Počeli su da govore i govorili su bez prestanka kao da su se
    plašili da se zaustave i osete nešto. S druge strane,  neki su bili
    uvređeni, mislili  su da je  tišina  uperena protiv  njih da  bi  im
    pokazala koliko su učenici G.  bili nadmoćniji i da ih se natera
    da shvate da sa njima nije vredno čak ni govoriti; drugima je to
    bilo glupo, zanimljivo, neprirodno, da je pokazivalo naše naj­
    gore osobine, naročito naše slabosti i našu potpunu potčinjenost
    G.,  koji nas  ugnjetava.
        P. je čak odlučio da hvata beleške o reakcijama raznih tipo­
    va ljudi u »tišini«. Na tom mestu sam shvatio da su se ljudi plašili
    tišine više od bilo čega drugog, da naš poriv za govorom potiče
    iz samo-odbrane i da se uvek zasniva na odbijanju da nešto sa­
    gledamo, odbijanju da nešto priznamo sami sebi.
        Brzo sam primetio još jedno svojstvo G. stana. U NJEMU
    NIJE BILO MOGUĆE GOVORITI LAŽI. Laž je trenutno bila
    providna, očigledna i nesumnjiva. Jednom se pojavio jedan poz­
    nanik G. koga sam ja već sreo i koji je povremeno dolazio u G.
    grupe. Osim mene bilo je prisutno još dvoje, troje ljudi. Sam G.
    nije bio prisutan. Seli smo, a naš gost je počeo da govori o tome
    kako je baš sreo čoveka koji mu je ispričao neverovatno intere­
    santne stvari o ratu, o mogućnostima sklapanja mira i tako dal­
   je.  Odjednom,  sasvim  neočekivano,  osetio  sam  DA  LAŽE.
    Nikog on nije sreo i niko mu ništa nije rekao. Sve je izmislio u
    trenutku jer nije mogao da podnese tišinu.
        Posmatrajući ga, osećao sam se pomalo nelagodno. Činilo
    mi se da ako ga budem posmatrao on može osetiti da ja znam da
    on laže. Bacio sam pogled oko sebe i video da i ostali isto osećaju,
   jedva su zadržavali  osmehe.  Tada  sam pogledao  onoga  koji je
    govorio, on ništa nije primetio, nastavljao je da govori velikom
   324   325   326   327   328   329   330   331   332   333   334