Page 317 - Pyotr Ouspenskii - U potrazi za čudesnim
P. 317

je želeo da isprovocira sve nas na smenu, a naročito je naglašavao
    naš  kukavičluk i  lenjost  naših  misli.
        Mene je naročito pogodilo, kada je počeo da ponavlja pred
    svima, nešto što sam mu rekao u apsolutnom poverenju, a to je
    bilo, ono što sam mislio o Dr S. Ono što je govorio bilo je vrlo
    neprijatno jer  sam  uvek  osuđivao  takve  razgovore  kod  drugih.
    Mislim da je bilo oko  10  sati  kada je pozvao  mene,  Dr.  S.  i
    Z. u  malu posebnu sobu.  Seli  smo na pod prekrštenih nogu  na
    turski način i G. je počeo da objašnjava i pokazuje nam određene
    položaje i fizičke kretnje. Nisam mogao da ne primetim da je u
    njegovim kretnjama postojala neverovatna  tačnost a da sami po­
    ložaji nisu predstavljali nikakav problem i da bi ih dobar gimna­
    stičar veoma lako uradio.  Ja nikada nisam smatrao da sam neki
    atleta ali  sam mogao da ih oponašam.  G. je objasnio da bi gim­
    nastičar,  naravno,  mogao da ih uradi, ali na drugačiji način od
    njegovog i da ih je on radio sa opuštenim mišićima.
        Posle toga,  G. je prešao na pitanje zbog  čega nismo  mogli
    da ispričamo priču o  svom životu.
        Time je počelo čudo.
        Sa potpunom sigurnošću mogu da kažem da G. nije upotre-
    bio  nikakav  spoljašnji  metod,  to jest,  nije  mi  dao  nikakav  nar­
    kotik niti me je hipnotisao nijednim od znanih metoda.
        Sve je počelo  tako  što  sam počeo da  ČUJEM  NJEGOVE
    MISLI.  Sedeli  smo u maloj  sobi na drvenom podu,  bez tepiha,
    kao i u svim seoskim kućama.  Sedeo sam nasuprot G., a Dr S. i
    Z. su mi bili sa obe strane. G. je govorio o »osobinama«, o našoj
    nesposobnosti da vidimo ili govorimo istinu.  Njegove su me reči
    veoma uznemirile. Odjednom sam primetio da među rečima ko­
    je  nam je  izgovarao  postoje  »misli«  namenjene  meni.  Uhvatio
    sam jednu od tih misli i odgovorio na nju glasno. G. mi je klim­
    nuo glavom i prestao da govori. Nastupila je prilično duga pau­
    za.  Sedeo je  mirno  ništa ne  govoreći.  Posle  izvesnog  vremena
    čuo sam njegov glas unutar mene kao da je bio u grudima blizu
    srca.  Postavio mi je određeno  pitanje.  Pogledao  sam ga;  sedeo
    je i smešio se. Njegovo pitanje je u meni proizvelo snažnu emo­
    ciju.  Ali  sam mu odgovorio potvrdno.
        — Zašto li je to rekao? — upitao je G., gledajući prema Dr.
    S i Z. — Zar sam ga pitao nešto? —
   312   313   314   315   316   317   318   319   320   321   322