Page 99 - Meša Selimović - Tvrđava

Uhvatio me ispod ruke, i poveo u drugu, praznu sobu. Nije se bojao da sa
dzamijske predikaonice govori glasno o cemu se drugi ne usudjuju ni da misle,
a o sebi je mogao samo da sapce, bez moguceg treceg, ako bi se uspavani
Seid Mehmed slucajno probudio.

Ima prijatelja, rekao je tiho, i ne jednog, drago mu je kad ih stice, zao kad
ostavlja, i nijednog ne zaboravlja, s njima je sigurniji. I nas dvojica bismo
mogli postati prijatelji, ali bi volio da se promijenim, da postanem covjek, sto i
jesam, ali nemam hrabrosti da to i pokazem. Mogao bi da me zavoli i ovakvog,
dobrog i bespomocnog, ali ne bi mogao i da me postuje. A to je polovicno
prijateljstvo.

Ima i djevojku, veoma je voli, i zao mu je sto mora na duze vrijeme da se
odvaja od nje, i tako se njihova ljubav pretvara u stalno cekanje. Ali da nije
tako, on ne bi bio ono sto jest. A ako bi sve napustio, i vratio se u svoje
mjesto, da bude ucitelj, da u basti uzgaja ruze ili sadi krompir, ne bi bio vise
sposoban ni za pravu ljubav, i mozda bi nju okrivio sto se odrekao svoga sna.
Sve joj je to rekao, i ostavio da sama bira. Izabrala je cekanje. Tesko je, a
opet lijepo.

Kad se uvece vrati iz dzamije, zatvori oci i, zamisljajuci je u svojoj sirotinjskoj
sobi, prica joj sta je govorio ljudima, i kako su ga oni zeljno slusali. (A ja sam
ruzno pomislio, iako me dirnula ta mladicka nevinost, da bi ta daleka djevojka,
umorna od cekanja, mogla s nekim blizim i obicnijim mladicem da sapuce u
noci o blizim i obicnijim stvarima nego sto je bezizgledna borba za sirotinjsku
srecu.)

Ima i porodicu, majku, udovicu, udatu sestru, i brata, kovaca, koji zivi s
majkom. Otac mu je poginuo u dubickoj vojni, a on se u Al Azharu izdrzavao
poducavajuci bogate a glupe djake. Nagutao se tada gorcine, pretrpio dosta
ponizenja, nagledao se bogataskog bijesa i sirotinjske muke, i uvidio kako je
svijet ruzno uredjen.

Znao je to, doduse, i ranije, jer za to ne treba mnogo pameti, ali je svoj zivotni
put saznao odjednom, u trenu, kao da ga je munja obasjala. Sve mu je otkrio
jedan dervis hamzevijskog reda. Upravljaci nisu potrebni, ni vladar, ni drzava,
sve je to nasilje. Dovoljni su ljudi koji se dogovaraju o svemu, obicni ljudi, koji
obavljaju svoje poslove, i ne zele da vladaju nad drugima, a ne daju da iko
vlada nad njima, i dovoljna je bozija milost koja ce im pomoci. Dervisa su ubili,
ali su njegove rijeci ostale u njemu. Sve, osim bozije milosti: ljudima je
dovoljno ono sto sami medju sobom mogu da urede.

Dobro mu je, jer drukcije ne moze. Nije uvijek lako, ali se vec navikao na
teskoce, grdnje ga se ne ticu, zatvor je obicna nevolja, batine su neugodne, ali
mlad je, izdrzi. Teze je kad misli na majku, brata, djevojku, na toplinu kucne
vatre i obicnog razgovora koji ne pamti godinama. Ali odbacuje od sebe te
misli, ne dozvoljava sebi slabost.