Page 89 - Meša Selimović - Tvrđava

- I jesi li uspio?
- Kazem, pokusavam. Otisao si u rat sasvim mlad, bez ikakva iskustva, posten
kao i vecina mladih ljudi. Iz rata si se vratio nezreo, kakav si i otisao. Samo
zbunjen, jer nisi vjerovao da ljudi mogu biti tako surovi. Ali te jos vise zbunila
surovost u zivotu bez rata. Mislio si, rat je strasan, ali zasto i zivot u miru? I
cinilo ti se da to ljudi ne vide, i da je tvoja duznost da im to kazes.
- Zar nije?
- Da nisi otisao u rat, zivot bi te polako kljucao, kotrljao, brusio, i neprimjetno
bi usao u njegove tokove, podesen, i ne misleci da li bi trebalo da bude
drukcije. Eto, to je moje objasnjenje: rat ti je oduzeo godine zivotnog
segrtovanja.
- Naucio sam mnogo u ratu. Isuvise.
- Ne za mir. Rat je surova ali postena borba, kao medju zivotinjama. Zivot u
miru je surova borba, ali nepostena, kao medju ljudima. Razlika je ogromna.
- Ucim polako.

A onda je naglo skrenuo razgovor, cudio sam se kako se i ovoliko izlozio:

- Zao mi je Tijane. Zao mi je i tebe. Gledacu da ti pomognem.
- Kako?
- Ne znam jos. Razmislicu.
- Tako smo se nasistali, kao gusani, da zadrzimo za sebe ono sto bi drugi
voljeli da cuju, a ona dva golobrada pisara iza pregrade sigurno su mislili da
smo sebicni i nepravedni. Malo ce reci onima koji ce ih pitati o nasem
razgovoru.

Nista mi nije otkrilo ovo mudrovanje, osim da je Mula Ibrahim mislio o meni
vise nego sto sam pretpostavljao. I to je nesto, iako nije mnogo. Njegovo
objasnjenje je zanimljivo, ali mi nije od velike koristi. Bio sam u ratu, i to ne
mogu izmijeniti, izgubio sam vrijeme segrtovanja, propustio sam srecu da me
zivot izbrusi, kao rijeka oblutak, i sad sam cudan drugima, nepoznat sam sebi.

Ko sam, gdje, u kojem rafu, u kojem dzematu? Kakav sam, dobar ili rdjav,
povrsan ili mucan, sta su mi ljudi i zivot, cemu tezim, sta ocekujem od sebe i
od drugih?

Meni izgleda da sam sasvim obican, zasto sam onda drukciji?

Da li se sam izdvajam, ili me izdvajaju?

Volim ljude, ali ne znam sta cu s njima.

Ko bi razumio moje neprestano sjecanje na mrtve drugove u hocinsikim
sumama, i sta su oni, optuzba ili rana?

Kome da kazem, i koga se ticu moja sitna zadovoljstva, kojima bi se ljudi
smijali a ja ih ne bih dao ni za cija tudja, da slusam noc i njeno duboko
hujanje, da opcinjeno gledam sjaj mjesecine na liscu, da slusam zenino disanje
u snu.