Page 242 - Meša Selimović - Tvrđava

Prisao sam prozoru, da udahnem vazduha, da dodjem sebi.

Ulica se ispraznila, buka utisala, huk je negdje dalje, u drugom kraju.

Odjednom sam pretmuo. Jesam li cuo jecaj? I tezak uzdah sto se otkmuo u
plac?

Ali kad sam dosao do njega, lezao je u istom polozaju, i tiho disao.

Kasno u noc, kad je zaspao, izasao sam na ulicu. Bila je pusta, zaprljana svime
sto je ludost bacila ili izgubila, cudno tiha poslije buke sto je potresla kamene
zgrade.

Stao sam na rub kanala, nad tihu vodu, sam na ulici, utopljen u tisinu kao u
ovu kanalsku vodu sto ne otice, opkoljen sjenkama tudjeg mraka, bolestan od
tuge kojoj nisam znao razlog.

Pobjegao sam od ove cudne noci, i od sebe nepoznatog.

Sehagu sam nasao pred posteljom, na koljenina, glavu je naslonio na
krevetsku dasku, pokusavajuci da se odupre nemocnim rukama.

Podigao sam ga i stavio na postelju. Licio je na samrtnika.

- Da pozovem ljekara?
- Ne! - sapnuo je.

Dao sam mu kamilice, i uskoro se smirio. Cak je i zaspao.

Ujutro se probudio gotovo zdrav. Nagovorio sam ga da ne ustaje, i da ne pusi,
jer se sa srcem nije saliti.

- Mislis da je srce?
- Izgleda.
- Pa dobro, da te poslusam. A doktore ne zovi! Pustice pijavice na mene,
ostacu i bez ovo malo krvi.
- Mozda ti ne bi skodilo.
- Boze moj, kako ljudi lako pristaju da se pusti tudja krv.

Salio se. Pricao kako cemo nadoknaditi ovo lezanje i badavadzisanje, provesce
me po ovoj venedickoj ljepoti, da ce mi oci ispasti.

Priznao sam iskreno:

- Volio bih da ovoj ljepoti sto prije okrenem ledja..
- Zasto? Kud zuris u onaj jad, ako boga znas! Kad god krenes, rano si krenuo.

Osman Vuk se vratio kasno, rdjavo se proveo u igri. Kad su im kola posla
nizbrdo, Grci su poceli varati, on ih opomenuo a oni bezobrazno nastavili, te ti