Page 244 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 244
Ali je sreca okrenula ledja Osmanu kad mu je bila najpotrebnija. Smanjio se,
zgrcio, oznojio, oci mu postale tuzne, izraz lica izgubljen.
Gubio je, i izgubio.
Igrali su kratko, svega u deset bacanja. Meni je izgledalo dugo, kao bolest.
- Sudbina ti ne da - rekao je Sehaga ozbiljno.
- Vidim, aga.
Osman je ustao i kroz prozor bacio kocku u kanal.
- Nikad vise! - rekao je potisteno.
- Zakuni se! Ne u dusu, ne u rijec, vec u srecu!
Zakleo se, kao da se kaznjava, i izasao iz sobe.
Bilo mi ga je zao.
- Zasto si to ucinio? - upitao sam Sehagu prijekorno.
- Gatao sam: ako on dobije, dobicu i ja. Izgubili smo obojica, cini mi se.
- Kako to? Ne razumijem.
Odmahnuo je rukom, ne zeleci da odgovori.
Vidio sam da je njegove kratkotrajne bodrosti nestalo, ruke je nemocno vukao
po pokrivacu, nemajuci snage da ih podigne, lice mu se oznojilo i poblijedjelo,
usne se zgrcile.
Uplasio sam se. Je li to smrt?
- Sehaga, sta ti je! Sehaga!
Spustio sam mu glavu na jastuk, jer je poceo da se naginje u stranu, kao da ce
pasti s postelje.
Mirovao je nekoliko trenutaka, a onda polako podigao ocne kapke i otkrio
ugasle zjenice, gotovo mrtve. Uspio je i da se osmjehne, cak je rekao da se ne
plasim. Jaci je i hrabriji nego sto sam mislio. Nije dopustio da odem po
doktora.
- Ovo je nasa stvar, i ne treba mijesati strance - rekao je sapatom.
Nisam razumio o cemu govori.
A kad mu se u zjenice vratio zivot, gledao me dugo i ostro. Kao da je nesto
trazio iza moga cela. Zasto ne upita? Sve bih mu rekao. Vjerovatno bih rekao.