Page 209 - Meša Selimović - Tvrđava

- Zato se i ljutim. Obilazis oko mene, nesto pipkas, nesto trazis. Sto, brate, ne
kazes otvoreno, to i to. Reci cu sve sto znam.
- O cemu si razgovarao sa starim Omerom Skakavcem?
- Htio sam da kupim duhan, rekao sam ti. Ako ne vjerujes meni, zasto njega
ne pitas?
- Pitao sam. - On kaze isto.
- Eto vidis! Sta onda hoces?
- To i jest sumnjivo, sto govorite isto. Eto ti sad! Nasmijao sam se od muke:
- Oprosti, Avdaga, sto ti ovo kazem, stariji si od mene, ali, brate, bas si cudan!
Ono sto je svakome dokaz, tebi je razlog za sumnju.
- Meni je sve razlog za sumnju. I sto se toliko ljutis - dodao je razlozno. - Ko
nema nista na dusi, odgovara mirno, a ko je kriv, on se ljuti, zato sto je
uznemiren.
- Ali, za sto sam kriv?

Nije zurio s odgovorom, cutao je i gledao me onim svojim teskim pogledom,
sazaljivo, uvrijedjeno, tuzno, ni sam ne znam kako, kao da sve vidi u meni, i
krivo mu je, i zao, sto necu da priznam. E pa, i necu, mislio sam. Izdrzacu,
stisnucu zube, sacekacu da prodjes mimo mene kao svaka nepogoda.

Ali ako ne prodje?

Kad me se nagledao, kao da me je zeljan, poceo je opet da glodje.

- Kazes, lako se titrati sa sirotinjom. A s kim se to nije lako titrati?
- Ja znam svoju muku, drugi me se ne ticu.
- Imaju li ti drugi ime?
- Avdaga, ponovo ti kazem: ne znam sta hoces. A to sto govoris, lici mi na
bajanje. Kao da me zelis ucarati.

Jos jednom me pocastio svojim umilnim pogledom, ptice bi se pred njim
ukocile i obamrle, kao pred zmijom, i polako posao niz sokak.

Srecom, jer mi je vec bilo mucno, kao da me uhvatio za grlo, pa mi je nestalo
vazduha.

Sjetio sam se price, nena mi je pricala, davno, o karandjolozu, crnom demonu,
koji o Bozicu sacekuje ljude na mracim raskrscima, i popne im se na ledja,
smrdljiv i tezak. Covjek ga nosi i posrce pod tezinom, zagusen smradom,
obamro od straha, a karandjoloz ga pita: jesam li tezak? Covjek stenje i kaze
ono sto misli: tezak si. Karandjoloz postane jos tezi. Ujutro nadju covjeka
mrtva. Ali ko odgovori: nisi tezak, spasce se, jer karandjoloza odmah nestane,
i covjek je slobodan. Zbog te rijeci hrabrosti, zbog rijeci prkosa. Docnije sam
mislio da je to prica o zivotu: ako se tuzimo kako nam je tesko, klonucemo;
ako kazemo zivotu: izdrzacu, neces me slomiti, muka postaje laksa.

Mene je na nekom zivotnom raskrscu presreo karandjoloz Avdaga, i popeo mi
se na ledja. Dah mi se krati od njegove tezine, kao da planinu nosim na sebi.
Necu reci da mi je tesko, ali nisam rekao ni da mi je lako. Jos cemo se nositi, i