Page 141 - Meša Selimović - Tvrđava

- Ko je to? Sta hoce?
- Duga prica. Jesi li do nas poslom? Bio si i sinoc, cujem.
- Jesam. Sehaga te pozdravlja i moli da dodjes do njega. Na razgovor.

Zacudio sam se: rekao je to Tijani.

- Koga to Sehaga poziva?
- Tebe, koga bi drugog! Tako je rekao: pozdravlja i moli. I jos mi je priprijetio
da nikud ne skrenem, misli, u kafanu, i da te svakako nadjem. A ja zurim i
bojim se, budala, da te opet necu naci kod kuce.
- Uvijek sam kod kuce - odgovorio sam oprezno. - A zasto kazes: budala?
- Zato sto nisam pametan. Nikad covjek nije dovoljno pametan. Ko da bi bilo
strasno i da te nisam nasao kod kuce!

Njegov zadivljeni pogled, okrenut Tijani, prilicno je jasno govorio zasto bi volio
da me nije nasao kod kuce.

Kako je u nju gledao sinoc? Sta joj je govorio samoj, kad ovako govori preda
mnom?

- Ne bi bilo strasno ni da si nas mimoisao - rekao sam ljutito.
- Zasto, prijatelju? Sta sam ti ucinio?
- Znas ti dobro sta si ucinio - umijesala se Tijana mirno. - Ne volim takve sale.
- Ama, sta vam je, ljudi, na kakve sam ja ovo cini udario! Nista zlo nisam
mislio, djece mi moje!
- Kunes se u djecu, jer ih sigurno nemas.
- A ko to zna, snaho! Ali zlo nisam mislio. Jesam svakakav, ali los nisam. Osim
kad se naljutim. A zasto na vas da se ljutim? Nemojte ni vi na mene. Eto, je li
u redu? Onda, hocemo li Sehagi?
- Sad mi se ne ide.
- Zasto? Ako si se na mene naljutio, nizasto za lijepu rijec, sta ti je Sehaga
kriv? Hajde, nasmij se, i pruzi mi ruku. Za danas mi je dosta nevolje.
- Sam je trazis.
- Ma jok, covjece bozji! Kockao sam sinoc. Dodje mi jedan trgovac, njega sam
smirio preksinoc, veli: - Stigao jutros neki Brcak, sljivar, umrla mu bogata
tetka i ostavila mu bogato nasljedstvo, te glupi sljivar potegao u Sarajevo da
to spiska. Ako ti nije gadno da opeljesis budalu, nadji ga. Nije mi gadno, velim.
Ako necu ja, hoce drugi. Te odem po Muharema Pjevu. Opasan kockar, ja sam
dijete prema njemu. Tako i tako, velim mu. Ponesi stogod para, u pocetku
cemo malo gubiti, da se sljivaru osladi, a onda, neka mu bog pomogne. Ne
vjerujem da ces mu ostaviti i za trosak do Brckog. - Moze i pjeske, veli Pjevo,
smijuci se. - Dobitak dijelimo. - Neka ti bude. I nadjemo se u Kamenom hanu.
A Brcak, jado. - Igras li cesto? - pitam ga. - Ne igram bas cesto, al ono sto
sam igrao, vidim da je sve sreca. Ako me bude pratila, kao ovih dana,
pricuvajte se. A ako i izgubim neku paru, nije greda. Bogme, neces izgubiti
neku paru, mislim ja, vec sve sto imas. A on, kao da je znao sta mislim, veli: -
Ja imam jedno sto dukata, nisam ponio vise. Koliko vi imate? Mi se
zaprepastismo. Sto dukata, citavo bogatstvo! Vidim, Pjevo nestrpljiv, gleda u
hrpu dukata, jedva govori. Hajde, veli, sta cekamo! Polako, kaze Brcak, da