Page 12 - Meša Selimović - Tvrđava
P. 12
- Gledas? - upitao je.
Zvucalo je sazaljivo, zvucalo je zabrinuto.
Nasmijesio sam se, ali nisam odgovorio.
- Jesi li svaki dan ovdje?
- Svaki dan.
- I sta radis?
Slegnuo sam ramenima.
- Zar ti ne dosadi gledati u vodu?
Pogledao sam ga zacudjeno: kako mi moze dosaditi!
- Dokle ces tako?
- Zasto?
- Od cega zivis?
Opet sam slegnuo ramenima. Nisam znao od cega zivim, niti je vazno.
- Poludjeces ovako sam.
- Necu.
- Doci ce zima, doci ce bolest, doci ce godine. Sta ces onda?
- Ne znam.
- Jesi li ljut na koga? Jesi li tuzan? Sanjas li teske snove?
- Ne sanjam teske snove, nisam ljut ni na koga, nisam ni tuzan.
- Pomogao si mi kad mi je bilo najteze. I ja hocu da pomognem tebi.
- Nista mi ne dugujes.
- Otvorio sam pisarsku radnju. Radices kod mene, koliko mozes i koliko hoces.
Ruka ti je sigurno otvrdla, ali ce smeksati.
- Nista mi ne dugujes, Mula Ibrahime. Kad sam ugledao camac, uhvatio sam se
nesvjesno. Mozda sam mislio da cu lakse isplivati.
- Ne vracam dug. Treba mi pomocnik. Radices, i platicu ti. Koliko mogu i koliko
je posteno. Neces se obogatiti. A volim raditi s poznatim covjekom.
- Navikao sam na ovu vodu i na tisinu.
- Docices ovamo, kad ne radis, ili kad bude manje posla.
- Pa, ne znam. Kako hoces.
- Radnja je lijepa. Ko kutija.
Radnja je usred carsije, u Mudzelitima, pod sahat-kulom, malena i neugledna,
vrela i zagusljiva ljeti, zindanski hladna zimi, uz javne nuznike sto su zaudarali
nepodnosljivo, pa smo Mula Ibrahim i ja, na smjenu palili tamjan i mirisno
korijenje anduza, kao u bogomolji, da umilostivimo neciste sile smrada. Ali je
to kadjenje malo pomagalo, i nije nam ostalo nista drugo vec da se
naviknemo.
I to mi je svejedno. Smijao sam se: