Page 637 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XIV

Доктор још не беше устао, и слуга рече да је »доцкан легао, и није рекао да га буде, али ће
скоро устати«. Слуга је чистио стакло од лампе и чинио се као да је врло заузет тиме. Ова
пажња слугина према стаклима и равнодушност према ономе што се у Љевину збивало,
зачуди га у први мах, али прибравши се, он схвати да нико не зна и није дужан да зна шта он
осећа, и да утолико пре треба бити спокојан, разложан и одлучан, да би се пробио тај зид

равнодушности и достигла сврха. »Не журити се и ништа не пропуштати«, говорио је Љевин
у себи осећајући све већи и већи мах физичке снаге и пажње према ономе што је требало да
се уради.
Сазнавши да доктор још није устао, Љевин се заустави на једном од многих планова који

му у глави ницаху: Кузма да иде с цедуљицом другоме доктору, а он сам да иде у апотеку по
опијум, а ако доктор до његовог повратка још не буде устао, онда да потплати слугу, или, ако
овај не пристане, да насилно пробуди доктора ма по коју цену.

У апотеци, мршави помоћник, са истом равнодушношћу са каквом је слуга чистио стакло,
залепљиваше облатном прашкове за кочијаша који је ту чекао, и не хтеде да да опијум.
Старајући се да не жури и да се не жести, споменувши имена доктора и бабице и објаснивши
зашто је потребан опијум, Љевин га поче убеђивати. Помоћник упита на немачком за савет,
да ли да му изда, и добивши отуд иза преграде пристанак, дохвати стакло и левак, лагано
насу из великог у мало, налепи етикету, запечати, без обзира на Љевинове молбе да то не

ради, и хтеде још и да увије у хартију. То Љевин већ није могао да издржи, одлучно истрже из
његових руку стакленце и појури на велика стаклена врата. Доктор још не беше устао, а
слуга, који сад простираше ћилим, не хтеде да га буди. Љевин полако извади банкноту од
десет рубаља и, лагано изговарајући речи, али и не губећи времена, пружи му је, и објасни да
је Петар Дмитрич (како се велики и знатан чињаше Љевину раније тако незнатни Петар

Дмитрич) обећао у свако доба да дође, и да се зацело неће наљутити, и да га према томе
може одмах будити.
Слуга пристаде, пође горе и понуди Љевина у салон.

Љевин је с оне стране врата чуо како доктор кашље, иде, умива се и нешто говори. Прође
три минута; Љевину се чинило да је прошло више од једног сата. Више није могао да чека.

- Петре Дмитричу, Петре Дмитричу! - молећивим гласом проговори Љевин кроз отворена
врата. - Тако вам бога, опростите. Примите ме тако како сте. Има већ више од два сата.

- Сад, сад! - одговори глас; Љевин са избезумљеношћу чу да доктор то говори смешећи се.

- На један минут само.
- Одмах.