Page 635 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

стаде непрестано гледајући у њу. Требало је поћи, али није могао да се одвоји од њенога
погледа. Да ли досада није волео њено лице, није познавао њене изразе, њене погледе? Али
никада досада није је такву видео. Како се сад сам себи учини гадан и ужасан сећајући се
њеног јучерашњег огорчења, ужасан пред њом оваквом каква је била сад! Њено зажарено

лице, окружено испод ноћне капице испалом меком косом, сијало је радошћу и одлучношћу.
Премда је у општем карактеру Китином било врло мало неприродности и
извештачености, Љевин је ипак био поражен оним што се открило пред њим сад, кад су
одједном сви застори били скинути и сама језгра душе сијала у њеним очима. У овој

простоти и обнажености, Кити, она Кити коју је он волео, још се више истицала. Смешећи се
гледала је у њега; али јој одједном обрве уздрхташе, она подиже главу, и пришавши брзо к
њему узе га за руку и сва се припи уза њ обасипајући га врелим својим дисањем. Она се
мучила и као да му се жалила на своје муке. У првом тренутку, по навици, њему се учини да
је он крив. Али у њеном погледу беше нежности која је говорила да га она не само не криви,

већ га воли за ове муке. »Ако нисам ја, па ко је крив за то?« нехотице помисли он, тражећи
виновника тих мука, да га казни, али виновника није било. Она се мучила, жалила, и
тријумфовала тим мукама, и радовала им се, и волела их. Он је видео да се у њеној души
свршава нешто прекрасно, али шта, није могао да разуме. То је било изнад његовога
схватања.

- Ја сам послала по маму. А ти иди брже по Јелисавету Петровну... Костја!... Није ништа,
прошло је.

Она оде од њега и зазвони.
- Хајде, иди сад. Паша долази. Није ми ништа.

И Љевин с дивљењем спази како она узе плетиво које је ноћас донела, и опет поче да
плете.

У онај мах кад је Љевин излазио на једна врата, чу како девојка улази на друга. Застаде
крај врата и чу како Кити издаје потребна наређења девојци, и сама поче с њом помицати
кревет.

Он се обуче, и док су презали коње и чекали кочијаша, утрча опет у собу за спавање, али
не на прстима већ на крилима, како му се чинило. Две девојке брижљиво су премештале
нешто у соби за спавање. Кити је ходала и плела, брзо набадивала петље, и наређивала.

- Ја идем одмах по доктора. По Јелисавету Петровну отишли су, али ћу и ја још свратити...
Је ли потребно што? Да, а Доли? - Она погледа у њега, очевидно не слушајући што је говорио.

- Да, да. Иди - убрзано рече она мрштећи се и одмахивајући руком према њему.

Већ је излазио у салон, кад се одједном разлеже жалостан и одмах стишан јаук из собе за
спавање. Он застаде, и дуго није могао да се разабере.
»Да, то је она«, рече у себи, ухвати се за главу и стрча доле.

- Господе, смилуј се!... Опрости и помози! - понављао је он речи које му некако одједном
и неочекивано дођоше на уста. Он, неверник, не понављаше те речи само устима. Сад, овога

тренутка, знао је да му не само све његове сумње, него и она немогућност да разумом верује,
коју је познавао у себи, да му нимало не сметају да се обраћа богу. Све је то сад као прах
слетело с његове душе. Коме се могао обратити, ако не ономе у чијим је рукама осећао и
себе, и своју душу, и своју љубав?