Page 640 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

За све то време у њему су била два раздвојена расположења. Једно - ван његова присуства,
с доктором, који је пушио дебеле цигаре једну за другом, и тулио их о ивицу пуне пепељаре;
с Доли и с кнезом, где се разговор водио о ручку, о политици, о болести Марије Петровне - и
где би Љевин одједном, за часак, потпуно заборављао оно што се дешавало, и осећао се као

пробуђен; и друго - у њеном присуству крај њеног узглавља, где је срце хтело да прсне од
бола, али није прсло, и где се он непрестано молио богу. И сваки пут кад би га из тренутка
заборава изводио крик који је допирао из собе за спавање, он би подлегао истој чудноватој
заблуди која га првих минута обузимаше; чим би чуо крик, скакао је, трчао да се извини,
сећао се успут да он није крив, и хтео је да је заштити и да јој помогне. Али гледајући у њу
видео би опет да се не може помоћи, и обузет ужасом говорио би: »Господе, опрости и
помози«. И што је даље време одмицало, то се више појачавала оба расположења: потпуно

заборављајући Кити, постајао је ван њеног присуства мирнији; али је утолико мучније
постајало и њено страдање, и осећање немоћи пред њим. Љевин је скакао, желео да некуд
побегне, а журио само к њој.

Понекад, док га је она сваки час позивала, осуђивао ју је. Али погледавши у њено
понизно, насмејано лице, и чувши речи: »Ја те мучим«, он је кривио бога; а сетивши се бога,
молио му се да опрости и да се смилује.