Page 545 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XVI

Дарја Александровна је остварила своју намеру и отишла у госте Ани. Њој је било врло
жао што ће наједити сестру, и учинити непријатност њеноме мужу; она је знала колико су у
праву Љевини кад не желе да имају каквих било односа с Вронским, али она је сматрала за
своју дужност да оде до Ане, и да јој покаже како се њена осећања не могу променити, без
обзира на промене Аниног положаја.

Да не би у овом путовању зависила од Љевинових, Дарја Александровна посла у село да
јој најме кола; али Љевин, дознавши за то, дође јој с прекором.

- По чему мислиш да ми је твоје путовање непријатно? А баш и кад би ми било
непријатно, утолико ми је непријатније што не узимаш моје коње - говорио је он. - Ти ми
ниједном ниси одлучно казала да ћеш ићи. Узимати коње по селу, пре свега, непријатно је за
мене, а што је главно, ти коњи ће се подухватити, али те неће одвести. Ја имам коње. И ако не

желиш да ме љутиш, онда се вози на мојима.
Дарја Александровна морала је примити, и у одређени дан Љевин спреми за свастику
четворну запрегу, са одменом, састављену од радних и јахаћих коња, врло ружну, али која ће

сигурно моћи одвести Дарју Александровну до Ане за један дан. За Љевина је то сад било
тешко, јер су коњи били потребни и за одлазак кнегињин, и за бабицу, али му осећање
гостопримства није допуштало да Дарја Александровна узима коње по селу; осим тога, он је
знао да је сума од двадесет рубаља, колико су тражили Дарји Александровној за тај пут, била
за њу знатна, а новчане околности Дарје Александровне, које су се налазиле у врло рђавом
стању, Љевини су осећали као своје властите.

По савету Љевинову Дарја Александровна отпутова пре зоре. Пут је био добар, кола
удобна, коњи су касали весело, а на боку, осим кочијаша, седео је место лакеја писар, кога је
Љевин послао ради сигурности. Дарја Александровна задрема и пробуди се тек кад стигоше

до механе, где је требало променити коње.
Пошто је попила чај код оног истог богатог сељака домаћина код кога је свраћао Љевин

кад је ишао у госте Свијажскоме, и поразговарала са женама о деци, и са старцем о грофу
Вронском, кога је овај много хвалио, Дарја Александровна у десет часова крену даље. Код
куће, због брига о деци, она никад није имала времена за размишљање. Сад пак, на овом путу
од четири сата, све раније одстрањиване мисли нагомилаше јој се у глави, и она, као никад
дотле, пређе у мислима цео свој живот са најразличнијих страна. И њој самој беху чудновате
те њене мисли. У први мах мислила је о деци, о којој је ипак бринула, мада је кнегиња, а
поглавито Кити (она се у њу више уздала) обећала да ће пазити на њих. »Да Маша опет не
почне своје несташлуке, да Гришу не удари коњ, да се Лилин стомачић још више не поквари«.

Затим, питања садашњости смењивана су питањима најближе будућности. Она поче да