Page 543 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

- Не могу вам објаснити - тихо и лагано рече Љевин, старајући се да сакрије дрхтање
својих јагодица. - И најбоље је да не питате.

И пошто расцепљени крајеви беху већ сасвим изломљени, Љевин дохвати прстима дебели
крај, расцепи штап и пажљиво ухвати комад који падаше.

Вероватно је изглед ових напрегаутих руку, и мишица које је он јутрос, при гимнастици,
пипао, поглед на сјајне очи, и тихи глас и дршћуће јагодице - све то убедило Васењку боље од
речи. Слегнув раменима и презриво осмехнувши се, он се поклони.

- Могу ли видети Облонског?...
Слегање раменима и осмејак не раздражише Љевина. »Шта би могао друго и да ради?«
помисли он.

- Одмах ћу вам га послати.

- Каква је то бесмислица! - говорио је Степан Аркадијевич сазнавши од пријатеља да га
терају из куће, и нашавши Љевина у врту како шета и очекује одлазак госта. - Mais c’est

ridicule! [193] Каква те је то мува жацнула? Mais c’est du dernier ridicule! [194] Шта ли ти се
учинило ако је младић...

Али место где је Љевина мува жацнула очевидно је још болело, јер он пребледе кад
Степан Аркадијевич хтеде да објасни узрок, и брзо га прекиде.

- Молим те, не објашњавај узроке! Ја друкчије не могу! Ја се стидим и пред тобом и пред
њим. Али за њега, мислим, неће бити велика несрећа ако отпутује, а мени и мојој жени
непријатно је његово присуство.

[195]
- Али то је увреда за њега! Et puis c’est ridicule.
- А за мене је и увреда и бол! Ја нисам ништа крив, и зашто да се мучим!

- Е, то нисам од тебе очекивао! On peut être jaloux, mais à se point, c est du dernier ridicule!
[196]

Љевин се брзо окрете и оде од Стиве у дубину алеје, и настави сам да хода тамо - амо.
Ускоро зачу тутањ тарантаса, и спази, иза дрвећа, како Васењка седи на сену (на несрећу, у
тарантасу не беше седишта) у својој шкотској капици, одскаче при труцкању, и пролази
алејом.

»Шта је сад опет?« помисли Љевин кад лакеј, истрчавши из куће, заустави тарантас. То је
било због машинисте, на кога је Љевин сасвим заборавио.

Машиниста, клањајући се, говорио је нешто Весловском, затим сео у тарантас, и заједно
одоше.

Степан Аркадијевич и кнегиња беху збуњени Љевиновим поступком. Љевин сам осећао
се не само ridicule у највећој мери, него и крив и осрамоћен од главе до пете; али сећајући се
шта су он и његова жена претрпели, и питајући себе како би поступио други пут, одговорио је
- тако исто.

Без обзира на све, под вече тога дана, сви, изузимајући кнегињу која није опраштала
поступак Љевину, посташе необично живахни и весели, као деца после казне, или одрасли

после тешког званичног примања, тако да се увече, у кнегињином одсуству, о Васењкином
изгнанству говорило као о давнашњем догађају. Доли која је од оца наследила дар за смешно