Page 488 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

синовљеву фотографију. »Да, то је он«, рече, погледа у слику Вронског, и одједном се сети ко
је узрок њеном садашњем јаду. Целог овог јутра она га се ниједном није сетила. Али сад, кад
виде његово одважно, племенито, тако познато јој и љупко лице, одједном осети
неочекивану плиму љубави према њему.

»Али где је он? Како може да ме оставља саму с мојим патњама?« одједном помисли с
осећањем прекора, заборављајући да је сама крила од њега све што се тицало сина. Посла да
га замоле да одмах дође; чекаше га с обамрлим срцем: смишљала је речи којима ће му казати
све, као и изразе његове љубави који ће је утешити. Момак се врати с вешћу да гроф има

госта, али да ће одмах доћи; а наредио је да упита: може ли га примити заједно с кнезом
Јашвином, који је допутовао у Петроград. »Неће доћи сам, а од јучерашњег ручка није ме
видео - помисли она; - неће доћи тако да му могу казати све, него с Јашвином.« И одједном је
обузе чудна мисао: а ако је он више не воли?

Пребирајући у глави догађаје последњих дана њој се учини да у свему види потврду те
страшне мисли. И у томе што јуче није ручао код куће; и у томе што је наваљивао да се у
Петрограду настане посебно; и у томе што ето и сад неће доћи сам, као да избегава састанак
с њом у четири ока.

»Али он ми мора то казати. Ја то треба да знам. Ако то будем знала, онда ћу знати и шта
да радим«, говорила је у себи, не могавши стварно ни замислити положај у којем би се нашла
ако би се уверила о његовој равнодушности. Мислила је да је он више не воли, осећала да је

близу очајања, и услед тога била врло узбуђена. Позва собарицу и оде у облачионицу.
Облачећи се пазила је на своју тоалету више него последњих дана, као да би је он могао, ако
је више не воли, поново заволети зато што ће на њој бити она хаљина и она фризура која јој
најлепше стоји.

Чу звонце пре него што беше готова.
Кад уђе у собу за примање, срете је погледом не Вронски већ Јашвин. Вронски је

разгледао фотографије њенога сина које је она заборавила на столу, и не похита да погледа у
њу.
- Ми се познајемо - рече Ана, мећући своју мајушну руку у огромну руку збуњенога

Јашвина (што је било чудновато при његовом огромном расту и грубом лицу). - Познајемо се
од прошлогодишњих трка. Дајте их - рече, узимајући брзим покретима од Вронског
синовљеве слике које је он разгледао, и значајно га погледа својим сјајним очима. - Јесу ли
ове године биле успеле трке? Уместо тих, ја сам гледала трке на Корсу у Риму. Ви, уосталом,
не волите живот у иностранству - рече она смешећи се пријатно. - Ја вас познајем, и
познајем све ваше укусе, мада смо се ретко виђали.

- То ми је веома жао, јер су моји укуси већином рђави - рече Јашвин грицкајући леви брк.

Пошто поразговара неко време, и приметивши да Вронски погледа у часовник, Јашвин је
упита да ли ће још дуго остати у Петрограду; и онда, исправивши своју огромну прилику
маши се за капу.

- Мислим, не дуго - рече она збуњено погледавши у Вронског.

- Дакле, нећемо се више видети? - рече Јашвин устајући, и обрати се Вронском: - где ти
ручаваш?

- Дођите к мени на ручак - рече Ана одлучно, као расрдивши се на себе због своје