Page 487 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 487
XXXI
Иако је Ана јако жудела за састанком са сином, иако је одавно мислила, и спремала се за
то, никако није очекивала да ће тај састанак тако силно утицати на њу. Кад се вратила у своје
усамљено одељење у гостионици, дуго није могла да схвати зашто је она овде. »Да, све је
свршено, и ја сам опет сама«, рече у себи, и не скидајући шешир седе у наслоњачу која је
стајала крај камина. Упрвши непомично очи у бронзани часовник који је стајао на столу
између прозора, поче да размишља.
Собарица Францускиња, доведена из иностранства, уђе и предложи јој да се обуче. Она
зачуђено погледа у њу и рече: »доцније«. Лакеј јој понуди кафу. »Доцније«, рече она.
Дојкиња Италијанка, спремивши девојчицу, уђе с њом и принесе је Ани. Пуначка, добро
отхрањена девојчица, спазивши матер, ућута као и увек, пови голе ручице оборивши дланове
надоле, и смешећи се устима без зуба поче, као риба перајима, трести ручицама, и шуштати
њима по уштирканим борама везене хаљинице. Било је немогућно не осмехнути се, не
пољубити девојчицу; немогућно је било не пружити јој прст, који она дохвати вриштећи и
чупкајући целим телом; било је немогућно не подметнути јој усне које она, у виду пољупца,
узе у своја усташца. Све је то урадила Ана; и узе је на руке, натера је да скаче, и пољуби њене
свеже обрашчиће и голе лактиће; али, гледајући сад то дете, она још јасније схвати да
осећање које је имала према њему, није било ни љубав у поређењу с оним што је осећала
према Серјожи. Све је на овој девојчици било љупко, али све то некако не дираше срце. У
прво дете, премда од невољеног човека, уложена је била сва јачина љубави која није била
задовољена; девојчица је рођена под најтежим околностима, и на њу није био утрошен ни
стоти део брига које су биле утрошене на прво дете. Осим тога, девојчица, то је било још све
у очекивању, а Серјожа био већ готово човек, и то вољени човек; у њему су се већ бориле
мисли, осећања; разумевао је, волео, судио о њој - мислила је Ана сећајући се његових речи и
погледа. А она, мати, не само физички, но и духовно је била раздвојена од њега заувек, и то
се није могло поправити.
Даде девојчицу дојкињи, отпусти је, и отвори медаљон у којем беше фотографија
Серјожина кад је био готово толики као сад девојчица. Она устаде, и скинувши шешир узе са
стола албум у којем су биле Серјожине фотографије у разним годинама. Хтеде да сравни
фотографије и поче их вадити из албума. Повади их све. Остаде само једна, последња,
најбоља фотографија. У белој кошуљици, јаxао је на столици, мрштио се очима и смешио
устима. То је био најоригиналнији и најбољи његов израз. Малим хитрим рукама, које се сад
с особитом напрегнутошћу кретаху, с помоћу белих, танких прстију Ана неколико пута
закачи за угао слике, али се слика одмицала, и не могаше да је извади. Ножа за исецање не
беше на столу, и она извали другу фотографију, која се налазила поред ове (то је била
фотографија Вронског, из Рима, у округлом шеширу и са дугачком косом), и њоме изгура
