Page 484 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

XXX

Међутим, Василије Лукич, не знајући испрва ко је та дама, и сазнавши из разговора да је
то мати, што је напустила мужа, у коју он није познавао јер је ступио у кућу после њеног
одласка - беше у недоумици: да ли да уђе, или не, или да јави Алексију Александровичу.
Дознавши најзад да се његова дужност састоји у томе да буди Серјожу у одређени час, и да
нема да разбира ко је тамо, да ли мати или неко други, само да врши своју дужност, он се

обуче, приђе вратима и отвори их.
Али миловање матере и сина, звуци њиxовиx гласова и оно што су говорили, принуди га
да одустане од своје намере. Заврте главом, у уздахнувши затвори врата. »Да причекам још
десетак минута«, рече у себи, искашљујући се и бришући сузе.

Међу домаћом послугом, за то време, владало је велико узбуђење. Сви су сазнали да је
дошла госпођа, да ју је Капитонич пустио, и да је она сад у детињој соби; међутим, после

осам часова господин увек свраћа у ту собу; сви су осећали да је сусрет мужа и жене нешто
немогућно, и да га треба спречити. Собар Корнеј, сишавши доле вратару, питао је: ко ју је, и
како пустио; и дознавши да ју је Капитонич примио и пропустио, чинио је старцу прекоре и
опомене. Вратар је упорно ћутао, али кад му Корнеј рече да га зато треба истерати,
Капитонич му приђе, и машући рукама пред Корнејевим лицем поче говорити:

- Јест, ти је ваљда не би пустио! Десет година служити, и само добро од ње видети, па
онда стати и рећи: извол’те богме, напоље!... Ти фину политику водиш! Знам ја! Боље гледај
свој посао, како ћеш господара да крадеш, и медвеђе бунде да вучеш!

- Солдачино! - презриво рече Корнеј и окрете се дадиљи која је улазила. - Ето, пресудите
ви сами, Марија Јефимовна: пустио је, и ником ништа није казао - обрати јој се Корнеј. -
Алексије Александрович тек што није изашао и у дечју собу ушао.

- Муке, муке! - говорила је дадиља. - Ви, Корнеје Васиљевичу, гледајте да некако
задржите господина, а ја ћу тркнути да њу некако склоним. Муке, муке!

Кад дадиља уђе у детињу собу, Серјожа је причао матери како је, санкајући се са брдашца,
изврнуо се заједно с Нађењком и три пута се претурили. Она је слушала звуке његова гласа,
видела његово лице, осећала његову руку, али није разумела шта јој говори. Треба отићи,
треба га оставити - само је то мислила и осећала. Чула је додуше кораке Василија Лукича
који је долазио до врата и кашљао; чула и кораке дадиљине, али је седела као скамењена, без

снаге да говори, или да устане.
- Госпођо, слатка госпођо! - проговори дадиља прилазећи Ани и љубећи јој руке и рамена.

- Ето, бог обрадовао наше новорођенче. Ништа се нисте променили.
- Ах, драга дадо, нисам знала да сте ви овде - прибравши се за тренутак рече Ана.