Page 397 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

мислио о томе.

- Красан си! - смејући се рече Степан Аркадијевич - а овамо мене називаш нихилистом!
Само, не иде то тако, мораш постити.
- Кад? Остало је још четири дана.

Степан Аркадијевич удеси и то. И Љевин поче да пости. За Љевина, за човека који није
веровао, а који је у исто време поштовао веровање других људи, присуство и учешће у

црквеним обредима било је тешка ствар. Сада, у стању духа у којем се налазио, осетљивом
према свему и разнеженом, ова потреба лицемерства била је Љевину не само тешка, него му
се учини сасвим немогућна. Сада, у јеку своје славе, свога цветања, он треба или да лаже,
или да исмева светиње. Осећао је да не може ни једно ни друго. Једнако је запиткивао
Степана Аркадијевича да ли се може добити уверење и без поста, а Степан Аркадијевич је
изјављивао да је то немогућно.

- Шта ће ти бити - само два дана треба да постиш? А поп је красан и паметан старчић.
Ишчупаће ти тај зуб тако да нећеш ни осетити.

Стојећи на првој литургији, Љевин покуша да оживи у себи младићке успомене на оно
јако религиозно осећање које је преживљавао од шеснаесте до седамнаесте године. Али се
одмах увери да је то сада за њега немогућност. Покуша затим да гледа на све то као на празан
и безначајан обичај, сличан обичају прављења посета; али осети да и то никако не може да
чини. У односу према религији Љевин се, као и већина његових савременика, налазио у врло

неодређеном положају. Није могао веровати, а у исто време није био тврдо уверен да је све
неистинито. И према томе, како није могао да верује у важност онога што чини, а ни да
гледа на то равнодушно као на празну формалност, он је за све време док је постио осећао
незгоду и стид: ради оно што не разуме, и према томе, како му је унутрашњи глас говорио,
ради нешто лажно и рђаво.

За време службе, часом је слушао молитве и старао се да им припише значај који се не би
размимоилазио с његовим погледима; часом опет, осећајући да не може да их разуме и да
мора да их осуђује, старао се да их не слуша, него да се занима својим мислима,
посматрањима и успоменама, које су му за време овог доконог стајања у цркви необично

живо лутале по глави.
Одстоја литургију, бденије, и вечерње часове, и сутрадан, уставши раније но обично и не

попивши чај, дође у осам сати у цркву на јутрење и исповест.
У цркви није било никога осим једног војника-просјака, двеју старица и црквењака.

Млад ђакон, са двема оштро обележеним половинама дугачких леђа под танком
мантијом, сусрете га, и пришавши сточићу покрај зида поче одмах читати молитве. За време
читања, особито при честом и брзом понављању истих речи: »Господи помилуј«, које су
звучале као »помилос, помилос«, Љевин је осећао да је његова мисао затворена и запечаћена,

и да је не треба покретати и дирати, јер би се начинила збрка; зато је, стојећи иза ђакона,
мислио и даље о својим стварима, не слушајући и не удубљујући се у ђаконово читање.
»Чудновато, како је много израза у њеној руци«, мислио је сећајући се како су јуче седели за
столом у углу. Нису имали о чему да разговарају, као готово увек у то време; Кити, метнувши
руку на сто, непрестано је стезала и отварала, и сама се најзад засмејала посматрајући то
кретање. Љевин се сети како јој је пољубио руку, и како је затим разгледао састављене
линије на ружичастим длановима. »Опет помилос«, помисли Љевин крстећи се, клањајући