Page 359 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina

Потпуно је погодила и изразила његову рђаво изражену мисао. Љевин се радосно

осмехну: необичан му је био тај прелаз од замршене, многоречиве препирке с Песцовом и
братом, ка овом лаконском и јасном саопштавању најсложенијих мисли готово без речи.
Шчербацки се одмаче од њих, а Кити, пришавши расклопљеноме столу за картање, седе,
узе у руку креду и поче цртати њоме ексцентричне кругове по новој зеленој чохи.

Они тамо међутим обновише разговор, вођен за ручком: о слободи и занимању жена.
Љевин се слагао с мишљењем Дарје Александровне: да неудата жена може наћи себи

женског посла у породици. Он је то потврђивао тиме што ниједна породица не може бити
без помоћнице, што у свакој, сиротој или богатој породици има, и мора бити дадиља, или
најмљена, или у роду.

- Не - рече Кити поцрвеневши, али утолико смелије гледајући у њега својим праведним
очима - девојка може бити и у таквом положају да само са унижењем може ући у породицу, а
она... Он ју је разумео од прве речи.

- О, да! - рече - да, да, да, ви сте у праву, ви сте у праву.
И разумеде сада све што је, за ручком, Песцов казивао о слободи женскиња, разумеде по
томе што је у срцу Кити видео страх девојаштва и страх од понижења, и зато што ју је волео,

осети и сам тај страх и понижење, и одмах одустаде од својих разлога.
Наступи ћутање. Она је једнако цртала кредом по столу. Очи су јој сијале благим сјајем.

Потчињавајући се њеном расположењу он је осећао у целом свом бићу напрегнутост среће
која је постајала све већа.
- Ах, сав сам сто ишарала! - рече, и оставивши креду учини покрет као да хоће да устане.

»Како ћу остати сам, без ње?« с ужасом помисли Љевин, и узе креду.

- Чекајте - рече, седајући за сто. - Одавно сам хтео да вас питам за једну ствар. Он јој
гледаше право у умиљате, премда и уплашене очи.

- Молим, питајте.
- Ево - рече он и написа почетна слова: к, с, м, о, т, н, м, б, ј, л, т, з, н, и, т? Та слова

значила су: »кад сте ми одговорили: то не може бити, је ли то значило - никада, или тада?«
Није било никакве вероватности да ће она моћи разумети ту сложену реченицу; али он
погледа у њу са таквим изразом као да му живот зависи од тога да ли ће она разумети те
речи.

Она погледа у њега озбиљно, затим прислони намрштено чело на руку и поче читати.
Покаткад погледаше у њега, као питајући га погледом: »Да ли је то што ја мислим, оно?«

- Разумела сам - рече поцрвеневши.
- Која је ова реч? - упита он показујући на »н« које је означавало: никада.

- То значи никада - рече она - али то није истина!

Он брзо избриса све написано, пружи њој креду и устаде. Она написа: т, ј, н, м, д, о.
Доли се потпуно утеши после јада који јој причини Алексије Александрович, кад спази

ове две прилике: Кити, с кредом у руци, плашљиво и срећно осмехнута гледа горе у Љевина; -
и он, његова лепа прилика нагла се над столом са ватреним очима, упереним час на сто, час
на њу. Одједном, он засија: разумео је. То је значило: »тада ја нисам могла друкчије