Page 52 - Ivo Andrić - Znakovi pored puta
P. 52
zaslepljuju, kao prejako sevanje munja. Lutamo i lutaćemo, a ono što pri tom umemo i
20
možemo da kažemo liči na buncanje koje stvar čini samo još gorom i težom.
Pobeći od bola. Pustiti se i pasti sopstvenom težinom, kao predmet, na usamljenu gomilu
kamenja? Ili sam poći u susret bolu, protrčati kroz njega do kraja i izaći na drugu stranu,
gde više ne boli? Spasti se od njega, predajući mu se potpuno. Uništiti ga, postavši jedno
sa njim.
*
Živi u meni neki đavo, sitan, sujetan, malouman i vulgaran đavo, koji pamti sve pročitane
ili uz pomoć čuvene šale i anegdote, i koji nema mira dok te bedne stvari nekom ne
ispriča da bi, kao nagradu, dobio jevtin osmejak. A kad se desi da neku do tih priča
zaboravi, đavo se u meni toliko vrti i koprca da mi ne da da spavam ili me sprečava da
mirno mislim.
*
Posluži se perom, upaljačem ili ma kojim predmetom, upotrebi ga, zatim pogladi rukom, i
svečanim, mirnim pokretom vrati tamo odakle ga je uzeo, sa slatkim osećanjem da je sve
na svetu u redu, a ukoliko još nije, da sve s vremenom dolazi i da će na kraju potpuno
doći na svoje mesto. Čini mu se da to i jeste u stvari život: da je sve na svome mestu, sve
mirno i skladno, razumno, korisno i prijatno. Tako da je milina živeti.
*
Ima puteva koje nisam ni video i kojima nikad neću nogom stupiti - i mnogo ih ima! - ali to
je stoga što nisam nalazio snage ni vremena ni mogućnosti da to učinim. Ali nema staze
ni puta kojima nisam bar zakoračio samo ako je to bilo mogućno. U tome nisam poznavao
straha, umora ni oklevanja. I ta moja luda i nezadrživa radoznalost bila je uzrok mnogih
mojih lutanja, grešaka, besmislenih ili naopakih postupaka. Ona je pojela najbolji deo
moje snage, ali ona bi se mogla nazvati i mojim junaštvom i mojim glavnim opravdanjem;
ona bi mogla biti i stvaran osnov moga ponosa, kad bih ja hteo da se ponosim i kad bi to
njoj bilo potrebno.
*
Svaka ličnost teži da razvije svoje snage, ispolji sve svoje osobine, da se raširi u svoj
svojoj veličini i pokaže u celosti. U isto vreme ona nailazi, u svom razvoju, na prepreke i
otpore oko sebe. Prema tome, razvitakjedne ličnosti rezultat je neizmeničnog dejstva
njenog unutarnjeg nagona za širenjem i spoljnjeg otpora koji to širenje zaustavlja ili mu
menja pravac. To je prirodno i neizbežno. Ali to je i opasno. A opasnost je dvostruka. Prva
(i velika) je u tome da ličnost u svom rastu naiđe na nesavladljive prepreke i otpore i da
tako bude zaustavljena ili iznakažena. Druga (ne manja) opasnost nastupa kad ličnost,
usled nedostatka svakog otpora spolja, može da se razvije potpuno, do poslednjeg kutka i
najdubljeg dna, i da ispolji sve svoje osobine i mogućnosti. Jer, niko ne zna i ne sluti šta
sve pojedini od nas nosi u sebi, šta sve može otkriti i pokazati nesmetano širenje jedne
ličnosti, ni kuda može odvesti njen neometan let.
*
