Page 28 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

ницама својих посве скромних потреба, фра Петар никад није
много мислио о вредности и облику ствари око себе, нити им
је придавао неку важност, али ово није могао да не примети.
Никад није видео предмете обичне, свакодневне употребе
тако вешто израђене и од тако фине материје; и да је остао у
Босни и да није злим случајем запао у ову Авлију, он не би
знао ни могао веровати да заиста постоје.
Поглед је ишао даље. Лице тог човека било је ново изне-
нађење. Лице младића, меко, мало подбуло, бело и бледо
оним собним бледилом, друкчије од свега што се овде могло
очекивати, обрасло у риђу, пахуљасту браду од десетак дана и
оборене, нешто светлије бркове. Истицали су се велики, боле-
снички и попут убоја тамни колути из којих су, сјајне од влаге
и ватре, гледале модре очи. Фра-Петру, који је у свом веку
видео много болесника сваке врсте, дође одједном све то поз-
нато. Не те, али такве очи он је већ гледао. Има таквих људи
који се нечег плаше или стиде, нешто желе да сакрију. И упра-
во због тога они својим погледом стално настоје да привуку и
задрже туђи поглед, у жељи да гавежу за своје очи и да му
тако не допусте да иде даље и да разгледа и испитује црте
њихова лица или делове тела или одећу на њима. Младић је
нетремице, испитивачки али мирно гледао у фра-трово отво-
рено, широко лице са густим, црним брковима и јако размак-
нутим, крупним, смеђим очима мирна погледа.
Разговор је почео сам од себе. А то су и најбољи разго-
вори. Најпре нешто као поздрав, ретке неодређене речи које
се траже и у додиру испитују. То је било довољно фра-Петру
да увиди да Турчин није охол ни одбојан као што би могао да
буде. Уздржљив јесте, али на неки други начин.
Тако су се то доподне неколико пута сретали и раздваја-
ли. И сваки пут би изговорили по неколико безначајних речи.
Такви су тамнички разговори, почињу споро и са оклевањем, а
затим се, не налазећи нове хране, гасе лако и брзо у неповер-
љивом ћутању у ком сваки од сабеседника испитује и оно што
је рекао и оно што је чуо.

28