Page 30 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

И уверавао га је да човек у невољи треба више да једе и
да буде снажнији и ведрији него кад је у добру.
– Да, да– одговарао је младић, али ни после тога није јео
више него дотад.
Сутрадан су наставили са разговорима који су били
дужи, живљи и природнији. Време је пролазило лепше и брже
се примакло вече. Са сумраком разговор је бивао спорији и
оскуднији. Говорио је само фра Петар. И оно расејано »да,
да« почело је да изостаје. Младић се све више увлачио у себе
и само спуштањем и дизањем тешких очних капака потврђи-
вао све, не учествујући право ни у чем.
По црвенкастој светлости на небу и на ретким вршцима
кипариса иза високог зида видело се да сунце нагло залази
тамо негде на другој страни невидљивог града. Једно време и
цело двориште било је пуно руменог одсјаја, али се брзо праз-
нило као нагнут, четвртаст суд, и све се више пунило сенком
првог сутона.
Стражари су угонили хапшенике у ћелије, а они су, као
непослушно и раштркано стадо, бежали испред њих и склања-
ли се у удаљене крајеве дворишта. Ником се није напуштао
дан ни одлазило у спарне собе. Било је и вике и удараца.
У том тренутку до ћелије пред којом су јошседели фратар
и младић дотрчао је стражар вичући младићево име. За њим
је на неколико корака трчао други, вичући исто, само са поја-
чаном ревношћу. Тако је на свим оваквим местима та ситна
слушчад брза кад иза ње стоји оштро наређење виших, брза и
на зло и на добро, већ према томе какве је природе наређење.
У овом случају морало је бити добро. Са пажњом која је овде
ретка обојица су позвали младића да одмах пређе у другу, за
њега одређену просторију. Помагали су му да сакупи ствари.
Видело се да иде негде на боље.
Младић је без много чуђења и без питања примио ту
неочекивану пажњу као наређење. Пре поласка окренуо се
своме сабеседнику као да ће му казати нешто свечано и први
пут јасно, али се само осмехнуо и зањихао главом као да поз-
дравља из даљине.
30