Page 10 - Ivo Andrić - Prokleta avlija

– »Најурио, најурио«! Није то тако лако. Да ти знаш как-
ва је то жена била. Не можеш да се одлепиш од ње а видиш да
те нестаје.
– Ах, шта! Најурио бих ја њу па све да јој је сунце међу
ногама а месец на трбуху.
То опет говори онај атлет и љутито одлази из круга,
одмахујући руком.
– Ах, шта ту жена, жена! Кад угасиш свећу, свака је јед-
нака.
А мали човек прича даље како је отишао чак у Трапезунт
и ту се оженио имућном удовицом.
– Пазила ме је као очи у глави. Ту што сам поживео
четири године у сваком добру! Али, моја несрећа, разболи се
и умре жена, а ја од жалости не могнем ту остати, него опет
распродам све и кренем у свет. Радио сам свуда и свуда су ме
ценили и волели због мојих златних руку. До Солуна сам
дошао. И ту се оженио...
– Опет!
– Четири ја заната знам и једанаест пута сам се женио.
– Ах, ах! Па шта би?– питају из круга.
– Шта би? Извараше ме Чивути, њена родбина. Данас да
наплатим само половину онога што ми дугују, био бих богат
човек. И лако бих се ослободио потворе и избавио одавде.
А »потвора« је у том што је оптужен да је растурао лажан
новац. Што је најгоре, то није први пут да је под таквом опту-
жбом. То је код њега као нека болест. Чим се извуче испод
једне оптужбе или одлежи робију, он се одмах лаћа таквог
посла или неког другог кривотворења, и како је неспретан,
одмах га ухвате. А при том не престаје да сања (и лаже) о
срећној женидби и »четири своја красна заната«. Сад стрепи
од тешке казне, ако се ствар докаже, и опија се и заварава
лажима, полулажима и полуистинама које поваздан прича
доконим људима спремним на подсмех. Чим се разиђе један
круг, он луња по дворишту као уклета душа, прилази другом
кругу. Са неким погребним и плачевним изразом на лицу он
слуша шале од којих се други смеју громко и неодољиво, слу-
10