Page 291 - Odiseja

Homer: Odiseja

Odgovarajuć njemu Odisej dosjetljivi reče:
»Poznato je, o starče; što treba brinut se tebi?«
Tako mu reče, i Dolij na stolac se posadi glatki.
Tako i starčevi sinci Odiseja opkole dičnog
410 Pa ga pòzdravljat stanu i ruke njemu stiskivat,
Zatim uz oca svog uz Dolija sjednu po redu.

11. Posljednja bitka. Atena utvrđuje mir. 412—548.

Tako se u kući oni užurbaše okolo gozbe.
Dotle je oblazila po gradu Zeusova Káža
Javljajuć strašno pokláće prosácā i njihovu Keru,
415 I ljudi čujući jedan odávdē, drugi odándē
Nagrnu ispred dvora Odiseja uzdišuć, krčeć,
Iznošahu mrtvace, i svaki je svog pokopavo;
Koji su iz drugih bili gradova, u lađe brze
Polože mrtve i dadu brodarma da voze ih kući.
420 Tada u skupštinu pođu na iskup u srcu sjetni.
A kad se sàberū već i na iskupu kada se nađu,
Onda ustane Eupit međù njima, besjedu počne;
Njemu je na srce tuga bez prèbola bila se slegla
Za Antinojem sinom, što ubi ga prvo Odisej.
425 Za njim plačući on progovori ì reknē ovo:
»Prijatelji oj moji, Ahejcima grdno je djelo
Čovjek počinio taj; junake je na lađah mnoge
Odveo, prostrane lađe pogubio ì momčād svoju,
A sad je došo te pòbi kefàlēnskē prve boljare!
430 Nego za njime hajdémo, dok brže uteko nije
U Pil il' Elidu divnu, Epejci gdje su gospoda;
Hajd'mo il' ćemo odsad prijekorni do v'jeka biti,
Jer sramota je to, i unuci za nju će znati,
Nè kaznīmo li sada ubílce naših sinóvā
435 Ì braćē. Mojemu srcu već ne bi godilo živjet,
Nego bih brzo mrtav med pokojne zašo. Al' hajd'mo
Za njima, dok nas nisu pretèkli odbrodivši na put.«
Plačući reče im to, i Ahejce obuzme žalost.
Uto pristupe k njima božanski pjevač i Medon,
440 Pošto ih pusti san, iz kraljevskih dvora i stanu
Po sredini med svima, i u čudu svatko se nađe.
Onda razuma puni progovori med njima Medon:
»Čujte me, Itačani! Božanski nije Odisej
Ovog učinio djela prekò voljē bògōvā vječnih;
445 Sâm sam besmrtnog boga zamotrio, koji je blizu
Uz Odiseja stajo i Mentoru sličan je bio.
Besmrtni bog je sada Odiseja hrabrio stojeć
Pred njim, a sada je opet po dvòrani plašio, tjero
Prosíoce, te jedan do drugoga padahu gusto.«
450 Tako im reče, i svȅ ih bljedoća osvoji ȉ strāh.
Tada Mastorov sin Halitèrso, viteški starac,
Što je budućnost znao i prošlost, prozbori njima;

291