Page 104 - Odiseja
P. 104
Homer: Odiseja
Ìz lāđā uzmemo svojih i ȕ trī se stȁvīvši reda
Str'jeljasmo, i nama bog divljàčinē obilno dade.
Dvanest me pratilo lađa, i svakoj zapadne od njih
160 Po devet brdskih koza, a sebi deset ih uzmem.
Tada smo cio dan do zalaska samog sunčànōg
Sjedili slatkim se vinom i mêsom u obilju časteć,
Jer još crvenog vina ponèstalo ìz lāđā nije,
Nego ga imasmo još u krčazima dvoušnim dosta,
165 Natočena, kad grad osvojismo kilonski sveti.
Gledajuć Kȉklōpā zemlju izblíza, dizanje dima
Vidjesmo i čusmo glas ovácā i kózā i njihov.
Kada već sunce zađe, i kada se uhvati tmina,
Onda zaspímo tamo, gdje vâli o obalu biju.
B. 2. dan. Neljubazan doček kod Polifema. 170—306.
170 A kad ranoranka zora ružoprsta osvanu veće,
Drȕgove ù skup sazòvēm i njȉma rečem ovàkō:
»»Jedni ostan'te ovdje, o mili drugovi moji,
A ja na lađi idem, a sa mnom će neki drugari,
Te ćemo pogledat ljude, da vidimo, kakvi su ovdje;
175 Jesu li opaki oni i divlji, bez pràvicē svake.
Ili su gostima radi i boje l' se bògōvā srcem.««
U lađu uđem izrèkāvši to, zapovjedim zatim,
Neka uđu i sami i neka odvežu uža.
7
Oni u lađu uđu i odmah med klinove sjednu.
180 Pjenasto more, sjedéći po redu, pljuskahu vesli.
Mjesto je bilo blizu, i kada dođemo k njemu,
Onda spazimo spilju na kraju, uz more blizu,
Visoku zastrtu svu lovorikom; u spilji mnogi
Janjci su, ovce i koze počivale, okolo toga
185 Visok bijaše obor od ȕkopānīh kaménā,
Od visokòvrhīh hrasta, omorika tàkōđer dugih.
U spilji spavaše čovjek gromòradan, koji je ono
Stado čuvao sam u prikrajku; nikada on se
S drugima družio nije, već samotan zlo uvježbavo.
190 Čudesan bio je on i gromòradan; čovjeku nije
Sličan hljebòjedi bio, već glavici planinskoj gustoj,
Visokog drveća punoj na strani od glavica drugih.
Tada milim svojim drugòvima rečem, da ondje
Kod lađe ostanu crne i na nju da paze, a zatim
195 Dvanaest ponajboljih drugóvā òberēm sebi
I odem; kozji mijeh ponesem crnoga vina
Slatkoga, što mi ga sin Euàntejev dȁrovā Maron,
Svèćenīk Apolóna, što Izmaros štîćāše nȅkad,
Sjajne mi darove dade, što živa ostavih njega
200 S njegovim sinom i ženom bojéći se dirnuti u njih;
Stan mu bijaše gaj Apolónov, drveća puni.
7 179. »med klinove« — vidi 2. pjev. st. 419.
104
