Page 78 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Nalazilo se ovde, usred te velike reke sunaca, na pola puta izme|u zapretanih ognjeva galakti~kog jezgra
i samotnih, ra{trkanih zvezda-stra`ara na rubovima. A `elelo je da bude tamo, sa suprotne strane tog nebeskog
ponora, te vijugave trake tmine, sasvim li{ene zvezda. Znalo je da taj bezobli~ni haos, vidljiv jedino po sjaju kojim
se njegove ivice ocrtavaju spram dalekih, plamenih magli{ta u pozadini, predstavlja jo{ neiskori{}enu gra|u
stvaranja, sirovinu neke potonje evolucije. Ovde Vreme jo{ nije po~elo; tek kada sunca {to sada sijaju budu ve}
davno mrtva, svetlost i `ivot preoblikova}e ovaj bezdan.
Bez svoje volje jednom je pro{lo tuda; sada to ponovo mora u~initi - ovoga puta svojom voljom. Ova
pomisao ispuni ga iznenadnim, studenim u`asom, tako da je za trenutak ostalo potpuno pometeno, a njegovo
novo vi|enje Vaseljene zadrhta i zapreti da se raspadne na hiljadu deli}a.
Du{u mu nije smrznuo strah od galakti~kih ponora, ve} jedan dublji nespokoj koji je poticao iz jo{
nero|ene budu}nosti. Ono je, naime, ostavilo za sobom vremenske razmere svog ljudskog porekla; sada,
razmi{ljaju}i o toj traci no}i li{enoj zvezda, naslutilo je prve nagove{taje Ve~nosti koja je stala da se raskriljuje pred
njim.
A onda se prisetilo da nikada ne}e biti samo i panika mu lagano minu. Ponovo je vaspostavilo kristalno
jasnu predstavu o Vaseljeni - ali ne, znalo je to, isklju~ivo vlastitim naporom. Kada mu bude bio potreban vodi~ u
prvim teturavim koracima, ovaj }e biti tu.
Povrativ{i samopouzdanje, poput ronioca koji je ponovo stekao pribranost, ono suknu kroz svetlosne
godine. Galaksija se probi iz mentalnog okvira u koji ju je ono zatvorilo; zvezde i magline stado{e da promi~u
mimo njega, tvore}i privid beskrajne brzine. Utvarna sunca rasprskavala su se i ostajala za njim dok je ono klizio
poput seni kroz njihova jezgra; hladne, tmaste pusto{i kosmi~ke pra{ine, kojih se jednom bojalo, izgledale su mu
sada podjednako tri~ave kao i lepet gavranovih krila spram pro~elja Sunca.
Zvezde su se prore|ivale; blistavost Mle~nog Puta tamnila je u bledu utvaru veli~ajnosti koju je ono
upoznalo - i koju }e, kada bude spremno za to, upoznati ponovo.
Vratilo se upravo tamo gde je i `elelo, u svemir koji su ljudi dr`ali za stvaran.

47. DETE-ZVEZDA
Tu, pred njim, poput kakve svetlucave igra~ke kojoj nijedno Dete-zvezda ne bi moglo da odoli, lebdela je
planeta Zemlja sa svim svojim ljudskim stvorenjima.
Vratilo se na vreme. Dole, na tom prenaseljenom globusu, uzbune }e bleskati na radarskim ekranima,
veliki, prate}i teleskopi pretra`iva}e nebo - a istorija za koju su ljudi znali pribli`i}e se svom svr{etku.
Hiljadu milja ispod, postalo je svesno da se dremljivi tovar smrti razbudio i da se tromo kome{a na svojoj
orbiti. Slaba{ne energije koje je sadr`ao nisu predstavljale nikakvu pretnju za njega; ali vi{e je volelo vedrije nebo.
Stavilo je u dejstvo svoju volju i kru`e}i megatoni rascveta{e se u be{umnom prasku koji je doneo kratkotrajnu,
la`nu zoru polovinu usnulog globusa.
Potom je zastalo, pribiraju}i misli i mozgaju}i o svojim jo{ neisku{anim mo}ima. Jer iako je sada bilo
gospodara sveta, nije sasvim znalo {ta mu nadalje valja ~initi.
No, ne{to }e ve} smisliti.

EPILOG: POSLE 2001.
Kada sam, pre ~etrnaest godina, otkucao zavr{ne re~i: 'Jer iako je sada bilo gospodar sveta, nije sasvim
znalo {ta mu nadalje valja ~initi. No, ne{to }e ve} smisliti' - smatrao sam da sam zatvorio krug i da sam isklju~io
svaku mogu}nost nastavka. I odista, tokom naredne decenije ismejavao sam i samu pomisao na tako ne{to, iz
razloga koji su mi se ~inili kona~ni. Budu}i da je '2001.' bila usredsre|ena na naredni stupanj ljudske evolucije,
o~ekivati od mene (ili ~ak od Stenlija) da to opi{em bilo bi podjednako besmisleno kao i tra`iti od Gleda-Meseca
da opi{e Boumena i njegov svet.
Uprkos mojim protivljenjima, sada je o~igledno da mi je nemirna, mala podsvest sve vreme pomno radila,
verovarno reaguju}i na neprekidnu bujici pisama od ~italaca koji su `eleli da znaju '{ta je dalje bilo'. Kona~no,
kao intelektualnu ve`bu, napisao sam jedan prQcis o mogu}em nastavku, u obliku kratkog filmskog sinopsisa i
poslao po jedan primerak Stenliju Kjubriku i mom agentu Skotu Mereditu. [to se Stenlija ti~e, bio je to samo izraz
u~tivosti, budu}i da sam znao da se on nikad ne ponavlja (ba{ kao {to ni ja nikada ne pi{em nastavke), ali nadao
sam se da }e Skot prodati sinopsis ~asopisu 'Omni', koji je nedugo pre toga objavio tako|e jedan sinopsis, za
delo 'Napevi daleke Zemlje'. A onda }e, iskreno sam se uzdao, duh '2001.' kona~no biti upokojen.
Stenli je pokazao uzdr`ano zanimanje, ali Skot je bio odu{evljen - i neumoljiv. "Naprosto, mora{ da
napi{e{ knjigu", kazao mi je. Progun|av{i, shvatio sam da je u pravu...