Page 74 - Arthur C. Clarke - 2001 : Odiseja u Svemiru

Mogao je ostati da sedi i da ~eka da se ne{to dogodi ili je mogao da otvori kapsulu i izi|e napolje,
uhvativ{i se uko{tac sa stvarno{}u prizora {to ga je okru`ivao. Izgledalo je da je pod ~vrst; uostalom, izdr`avao je
te`inu svemirske kapsule. Nije bilo verovatno da }e propasti kroz njega - ma {ta on stvarno predstavljao.
No, i dalje je postojalo pitanje vazduha; po ~injenicama kojima je raspolagao, sasvim je bilo mogu}e da
se prostorija nalazi u vakuumu ili da sadr`i otrovnu atmosferu. Smatrao je to, dodu{e, krajnje neverovatnim - niko
ne bi ulo`io ovoliko truda, previdev{i pritom jednu tako bitnu pojedinost - ali nije `eleo da se izla`e nepotrebnim
rizicima. U svakom slu~aju, godine obuke nau~ile su ga oprezu kada je u pitanju mogu}nost kontaminacije; nije
bio voljan da se izla`e nepoznatoj sredini sve dok ne ustanovi da mu nema alternative. Ovo mesto izgledalo je kao
hotelska soba negde u Sjedinjenim Dr`avama. To, me|utim, nimalo nije menjalo ~injenicu da se sada nalazi
jama~no stotinama svetlosnih godina od Sun~evog sistema.
Spustio je {lem skafandra i zatvorio ga, a zatim stavio u pogon mehanizam za otvaranje vrata svemirske
kapsule. Usledio je kratak pisak pri izjedna~avanju pritiska; a onda on zakora~i u prostoriju.
Koliko je uspeo da razabere; nalazio se u savr{eno normalnom gravitacionom polju. Podigao je jednu
ruku i pustio je da slobodno padne. Na{la mu se uz bok za manje od jedne sekunde.
Zbog ovoga mu je sve po~elo da izgleda dvostruko nestvarno. Bio je odeven u skafander i stajao je -
umesto da lebdi - izvan plovila koje je moglo valjano da dejstvuje jedino u uslovima nepostojanja sile te`e. Svi
njegovi normalni astronautski refleksi bili su pometeni; morao je da razmisli svaki put pre no {to bi na~inio neki
pokret.
Poput ~oveka u transu, krenuo je lagano iz svoje gole polovine prostorije, bez ikakvog name{taja, ka
hotelskom apartmanu. Ovaj nije, kao {to je napola o~ekivao, nestao kada mu se on pribli`io, ve} je ostao
savr{eno stvaran - i, naizgled, savr{eno postojan.
Zaustavio se kraj sto~i}a. Na njemu se nalazio uobi~ajeni videofon sistema 'Bel', zajeno sa lokalnim
imenikom. On se pognu i uze zama{ni tom nespretnim rukama u rukavicama.
Na njemu je stajalo ispisano, na poznati na~in koji je video hiljadama puta ranije: VA[INGTON, D. C.
A onda, kada je osmotrio malo podrobnije, do{ao je do prvog pouzdanog dokaza da se ne nalazi na
Zemlji, iako je sve ovo moglo biti stvarno.
Mogao je da pro~ita jedino re~ 'Va{ington'; ostatak teksta bio je zamu}en, kao da je presnimljen sa neke
novinske fotografije. Nasumce je otvorio knjigu i stao da je lista. Sve stranice predstavljale su gole povr{ine od
nekog krtog, belog materijala koji jama~no nije bio hartija, iako je veoma nalikovao na nju.
Podigao je telefonsku slu{alicu i prislonio je uz plasti~nu oplatu svog {lema. Da je postojao signal
slobodne linije, on bi ga mogao ~uti kroz provodljivi materijal. Ali, kao {to je i o~ekivao, nije bilo ni~eg drugog do
ti{ine.
Sve je, zna~i, bilo la`no, premda i fantasti~no pomno sazdano. A jasno je bilo da mu svrha nije bila da
obmanjuje, ve} - nadao se - da ulije spokoj. Bila je to veoma ute{na pomisao; pa ipak, re{io je da ne skine
skafander sve dok ne okon~a svoje istra`iva~ko putovanje.
Sav name{taj izgledao je valjan i postojan; isprobao je stolice i one su izdr`ale njegovu te`inu. Ali ladice u
stolu nisu se mogle izvu}i; bile su la`ne.
Isto je bilo i sa knjigama i ~asopisima; sli~no telefonskom imeniku, mogli su se pro~itati samo naslovi. Na
okupu se na{la neobi~na zbirka - poglavito prili~no bezvredni bestseleri, nekoliko nebeletristi~kih dela
senzacionalisti~kog pristupa i neke autobiografije koje je pratila zama{na reklamna kampanja. Nije postojalo ni{ta
mla|e od tri godine, a i intelektualni sadr`aj bio je sasvim oskudan. To je, dodu{e, bilo svejedno, budu}i da se
knjige ionako nisu mogle ~ak ni skinuti sa police.
Postojala su dvoja vrata koja su se spremno otvorila. Prva su vodila u malu, ali udobnu spava}u sobu, u
kojoj su se pored postelje nalazili jo{ komoda, dve stolice, prekida~i za svetlo koji su radili i plakar. Otvorio ga je i
ugledao ~etiti para odela, ku}ni ogrta~, desetak belih ko{ulja i nekoliko kompleta donjeg rublja - sve uredno
postavljeno na ve{alice.
Uzeo je jedno odelo i pomno ga ispitao. Koliko je mogao da proceni rukama u rukavicama, bilo je
na~injeno od nekog materijala koji je vi{e nalikovao krznu nego vuni. Tako|e je bilo pomalo demodirano; na
Zemlji, bar ve} ~etiri godine, niko nije nosio jednoredna odela.
Pored spava}e sobe nalazilo se kupatilo opremljeno svim potrebnim priborom za koji je on sa olak{anjem
ustanovio da nije la`an, ve} da savr{eno normalno dejstvuje. Potom je na red do{la ~ajna kuhinja, sa elektri~nim
{tednjakom, hladnjakom, kredencom za ostavu, posu|em i priborom za jelo, sudoperom, stolom i stolicama.
Boumen se dao u istra`ivanje ne samo iz radoznalosti, nego i zato {to ga je sve vi{e morila glad.