Page 550 - Albert Pike - Moral i Dogma

Biću koje deluje impulsivno, mada s nadljudskom mudrošću i imajući u vidu da će najbolji udvarač biti
najbolji podanik, kombinuju kontradiktorna sredstva, nekonzistentno mešaju tvrdnju slobodnog delovanja
s umanjenom snagom službe molitve. Pri tome priznaju, prema rečima obrazovanog nadbiskupa, da ako
ostvarenje onoga za šta molimo zavisi od prethodnih, prirodnih i neophodnih uslova, našim željama će
biti udovoljeno ništa manje slučajnošću nego ponuđenim moli-tvama, koje su stoga uzaludne.

Poslednja faza je ona u kojoj se religija akcije uspostavlja kao legitimna razumevanjem njenih pravih
namera i uslova. Čovek postaje moralno slobodan tek kada su obe spoznaje - Šanse i ne-shvatljive
Potrebe - ukinute Zakonom. Zakon, kako je primenjen na Univerzum, znači da je uni-verzalan,
proviđenjem pripremljen, čije uslove može prepoznati i neograničeno primenjivati ljudska inteligencija.
Osećaj slobode nastaje kada se nezavisnost pojedinca razvije prema njegovim vlastitim zakonima, bez
spoljnih kolizija ili prepreka, a uz prinudu, kada se kosi ili ga ograničavaju druge Prirode, ili tamo gde

postoji u kombinaciji sa spoljnim silama, individualna sila je prinuđena na novi pravac. Moralni izbor ne
bi opstao kao bezbedan, ili čak ne bi uopšte postojao ako je povezan s uslovima koji utiču na njegov
izbor. Dužnost pretpostavlja inteligentno i sigurno pravilo, jer bi nesi-gurno pravilo bilo neshvatljivo, a
ako je neshvatljivo, ne bi postojala odgovornost. Nijedan nepoznat zakon ne može biti obavezujući, a onaj
Rimski Imperator je bio s pravom proklet, jer se pretvarao da je ozvaničio svoje kaznene zakone tako što
su bili objavljivani na tako visokim mestima da niko nije mogao da ih pročita.

Čovek upravlja rezultatima, samo kroz izbor iz kontingenta mogućnosti koje najviše odgova-raju
njegovim ciljevima. U odnosu na apsolutnu ili božansku moralnost, u smislu konačnog uzroka ili cilja tih
svestranih zakona koji se često čine strogi prema pojedincu, jer su apsolutno kruti i parcijalni u odnosu na
univerzalne, misaona aktivnost mora naći pribežište u veri. Neodložna i očigledna svrha često, u srazmeri
sa širom i nepoznatom, ima tako mali udeo da bi se srazmerno ap-sorbovala ili izgubila. Kiša koja u mom
kraju pada van sezone, ubija moje nade za bogatu žetvu, ali bez nje ne bi mogla da bude blagoslovena i
potpomognuta žetva drugih vrsta bilja u celoj susednoj oblasti. Očigledna svrha iznenadne snežne oluje,
ili neočekivana promena pravca vetra koji mene mogu koštati života ako sam im izložen, samo su mali
deo u odnosu na velike posledice koje mogu da nastanu iz oluje ili vetra nad celim kontinentom. I uvek,
dobro ili loše, koji se u trenutku učine nepomirljivo i ćudljivo raspoređeni, jedno se odupire, dok se
drugo ublažava objašnjenjem. U svetu mnoštva jedinki, svetu akcije i delovanja, svetu proizvodnje kroz
sukob interesa i sudare strasti, sva-ka oblast rada je mogućnost za iskazivanje muških i plemenitih
moralnih vrlina. Čak ni Svemogući ne može da učini da se za zadovoljstvo i udobnost uvek pita samo

jedan čovek.

Stoga, obrazovani um ubrzo počinje više da poštuje moralnu nadmoć sistema zakona od onog s hirovitim
delovanjem i, kako se darmar sredstava i ciljeva sve više dovodi u inteligentan oblik, dok se parcijalan

ili naizgled dobar, rado napušta zbog nezainteresovanosti i opštosti. Shvata se da samouzdržavanje ne
podrazumeva samožrtvovanje. Pravo značenje onoga što se čini da je Potreba, nije neka proizvoljna Moć,
već su Snaga i Sila, koje su u službi Inteligencije. Pošto nas je Bog napra-vio ljudima i smestio nas u svet
promena i večnog obnavljanja, s ogromnim kapacitetom i obiljem mogućnosti za racionalno uživanje, mi
shvatamo da je pogrešno gunđati jer mi nismo anđeli koji naseljavaju svet u kojem su promene i sukobi
interesa i sukobi strasti, nepoznati.

Misterija sveta ostaje, ali je dovoljno isčišćena da podstiće poverenje. Prinuđeni samo da pri-znamo da
kada bi svaki čovek radio samo ono što najbolje može i samo ono što zna, nama ne bi tre-bao bolji svet
od ovoga. Čovek je, okružen potrebama, slobodan, ne u nepopustljivom opredeljenju izdvojene volje, jer,
iako se potpuno slaže sa zakonima prirode, on je u stanju da, proporcionalno svom znanju, prilagođava