Page 549 - Albert Pike - Moral i Dogma

umerenosti, svesnosti i pravde, usadili u njega bogovi i da ne mogu da obmanu, ako se pravilno tumače.

Ovaj metafizičkipravac,kojijedatfilosofiji,završiojeuvizionarskoj nastranosti. Pretpostavljajući da je
istinu moguće otkriti u misli, on je nastavio da tretira misli kao istine. Time je on postao ido-latrija
predstava, što je on smatrao ili utvarom koja je isparila iz ciljeva, ili kao delovi božanske misli pre
postojanja; čime je on, kreirajući svoju sopstvenu mitologiju i bežeći iz jednog ropstva samo da bi sebe
ponovo zarobio u drugo. Teorije i saznanja su bez izuzetaka stvarale i branile pogrešne bogove ili
,,idole“ filosofije. Jer, reč idolon znači slika, predstava ili prikaz, a pogrešna slika uma o Bogu je isto
toliko idol koliko i pogrešno predstaviti Njega sa deblom. Ulazeći bez straha u problem univerzalnog
bića, prva filosofija je pokušavala da pruži jezgrovito i odlučno rešenje za svaku sum-nju. Da bi to
uradila, ona je bila obavezna da pripremi najobuhvatnije pretpostavke i, poput poezije, već je ispunila
tako ogromnu prazninu između čoveka i božanskog, personifikacijom Božanstva kao čoveka, a filosofija

se poklonila, pre neophodnog razmišljanja, božanskoj slici u umovima istraživa-ča koji su, u obožavanju
svojih vlastitih saznanja, sami nesvesno definisali sebe. Tako je priroda bila potčinjena opštim
saznanjima, a saznanja vrlo često, rečima.

U sudaranju neusklađenih mišljenja, filosofija se postepeno svela na sramno ispoljavanje pot-pune
nesposobnosti i okrivila je skepticizam za svoj zastoj ili intelektualni pad. Ksenofan i Heraklit su žalosno
priznali nezadovoljavajuće rezultate svih borbi filosofije u prihvatanju univerzalnosti sumnje i
nezaboravan napor Sokrata da oporavi poraženog zaštitnika istine, završio je na sličan način.

Obožavanje apstrakcija nastavljeno je s greškom koja je personifikovala Zlo ili je deifikovala Sreću i,
kada je mistična filosofija prepustila svoje mesto mističnoj religiji, ona nije promenila svoju prirodu, već
samo ime. Veliki zadatak, na dovođenju spoljnog sveta i njegovih principa u domen intelekta, i da
pomirenje koncepcija vrhovne nepromenljive moći bude potvrđeno razumom, uz isključivanje ljudskih
osećanja, ostao je neobavljen.

Opšta ideja cilja i pravilnosti u prirodi, bila je nagoveštena opštom pojavom najranije misli. Drevni su
spoznali utvrđeni prirodni poredak, božanske zakone, iz kojih su ljudske institucije tre-balo da budu
izvedene i da zakoni, veličani na Nebu, budu potom otkriveni zemlji. Ali, božanski zakon je bio tek nešto
više od sličnih rešenja u ljudskim zakonima, uzetih u prostom smislu proi-zvoljne volje ili delimičnih
odredbi. Oni su bili više pretpostavljani, nego sto su bili otkriveni i posta-li su nepoučni zbog svoje
nerazumljivosti. Pod takvim okolnostima, malo je značilo da li se smatra da Univerzumom upravlja
slučajnost ili razum, jer, razum je, ako se pogrešno razume, bio praktično isto što i prvo (slučajnost).
Mnogoje bolje, kaže Epikur složiti se sapričama izprošlosti, nego priznati okrutnu potrebu naučnika, kao i
kada Menander govori o Bogu, Slučajnosti i Inteligenciji, kao teško prepoznatljivim. Zakon koji nije
prepoznat kao takav, označava se kao Slučajnost. Uočen je, ali ne i shvaćen. On postaje Potreba. Mudrost
Stoika se ogledala u tvrdoglavoj potčinjenosti nečijoj pro-izvoljnoj zapovesti, dok se kod Epikurejaca
ogledala u prednosti dobijenoj manje ili više spretnim upravljanjem podjednake tiranije drugih.

Neznanje ne shvata nikakvu potrebu, samo se prepušta tiranskoj moći iako ta moć nije po-tvrđena
nikakvim propisom i paradoksalno je, to što se uz dozvoljavanje zla, sama razmeće da je neograničena,
svemoćna i savršeno dobra. Malo znanja, preuzimajući identitet Vrhovnog Uzroka uz obavezno postojanje

savršenog razuma, izostavlja analizu ili tumačenje o njemu, ostavlja um u

lancima, zarobljen u asketskom fatalizmu Stoika. Slobodna volja, u sprezi s univerzalnom vladavi-nom
Slučajnosti (Šanse), ili Fatalizmom i Potrebom, u sprezi sa Sveznajućim i čvrstim i nepromen-ljivim

Zakonom - varijante su između kojih se ljudska misao večno kolebala. Supernaturalisti , razmišljajući o
34