Page 526 - Albert Pike - Moral i Dogma

deo ogromnog tela Univerzuma i koja učestvuje u svemu, ustalasava ga svojim večnim kretanjem. Ona je
izvor života svih živih stvari. Sila, koja oživljava sve emanacijom iz večne vatre koja gori na Nebu. U
Georgici , Virgilije ponavlja istu doktrinu i to, prilikom smrti svake životinje, život koji ju je oživeo, deo
31
univerzalnog života, vraća se Principu i izvoru života koji kruži u sferama Zvezda.

Servius predstavlja Boga kao aktivni Uzrok koji organizuje elemente u telu, oživljava dahom ili duhom,
32
koji, šireći se kroz materiju ili elemente, stvara i rađa sve stvari. Elementi sačinjavaju sup-stancu naših
tela, a Bog stvara dušu koja oživljava ta tela. Iz nje dolazi nagon životinja, iz nje dolazi njihov život i on
kaže: i, kada one umru, život se vraća iponovo ulazi u Univerzalnu Dušu, a njihova tela u Univerzalnu
Materiju.

Timaeus iz Locria i Platon, njegov komentator, pišu o duši Sveta, razvijajući doktrinu Pitagore koji je
mislio, kaže Ciceron, da je Bog Univerzalna Duša, koja postoji svuda u prirodi i da je naša

Duša samo njena emanacija. Bogje jedan, kaže Pitagora, kako ga citira Justin Mučenik: On nije, kao što
neki misle, van sveta, većje u njemu i u potpunosti. On vidi sve što nastaje, stvara sva besmrtna bića, onje
tvorac njihovih moći i delovanja, porekla svih stvari, Svetla Neba, Oca, Inteligencije, Duše i Gospodarje
svih sfera.

Bog je, prema Pitagorinom shvatanju bio samo Jedan, jedina supstanca čiji su se delovi nepre-kidno širili
po celom Univerzumu, bez izdvajanja, razlike ili nejednakosti, poput duše u ljudskom telu. On je odbacio
doktrinu spiritualista koji su odstranili Božanstvo iz Univerzuma, tako da On postoji izdvojen od
Univerzuma, koji time postaje ništa više od materijalne stvari, na koju deluje Apstraktan Uzrok, Bog,

izdvojen od njega. Drevna Teologija nije odvajala Boga od Univerzuma. Ovo nam potvrđuje Eusebius,
govoreči da je samo mali broj mudraca, kao što je Mojsije, tražio Boga, ili Uzrok svega, Izvan svega
toga, dok su Filosofi Egipta i Fenikije, stvarni tvorci svih starih Kosmogonija, postavili Vrhovni Uzrok u
sam Univerzum i u njegove delove, tako da, po njihovom shvatanju, svet i svi njegovi delovi jesu u Bogu.

Svet ili Univerzum je bio tako upoređen s čovekom; Princip Života, koji ga pokreće, s onim koji pokreće
čoveka; Duša Sveta s dušom čoveka. Stoga je Pitagora nazvao čoveka mikrokozmom ili malim svetom, ili
svetom u malom, kao da čovek poseduje u malom sve kvalitete koji postoje u velikom obimu Univerzuma.
Sa svojim razumom i inteligencijom on učestvuje u Božanskoj Prirodi i sa svojom osobinom promene u
druge supstance, rasta i reprodukovanja sebe, učestvuje u elemen-tarnoj Prirodi. Tako je on načinio
Univerzum velikim inteligentnim Bićem, poput čoveka - jedno ogromno Božanstvo, koje ima u sebi ono
što i čovek ima u sebi, kretanje, život i inteligenciju i pored toga, večno održavanje postojanja, koje
čovek nema i, kao da ima u sebi večnost kretanja i života, a time Vrhovni Uzrok svega.

Svuda postojeća, ova Univerzalna Duša ne deluje, po mišljenju Pitagorinom, svuda podjednako niti na
isti način. Najviši deo Univerzuma, budući da je on njegov poglavar, činio se njemu kao nje-govo glavno
boravište i tamo je upravna moć za ostatak sveta. U sedam koncentričnih sfera boravi večni red, plod
inteligencije, Univerzalna Duša koja se kreće, u stalnom i pravilnom toku i skladu, besmrtna tela koja
sačinjavaju harmoničan sistem neba.

Manilius kaže: Ja pevam nevidljivoj i moćnoj Duši Prirode, toj Božanskoj Supstanci koja posto-ji svuda
33
na Nebu, Zemlji i u Vodi okeana, koja predstavlja vezu koja drži sve zajedno i sačinjava jedno veliko telo
Univerzuma. Ona uravnotežuje sve Sile i harmonično uređuje različite relacije brojnih članova sveta,
održava u njemu život ipravilno kretanje, podstičega, kao posledicu akcije živogdaha ili samog duha koji
boravi u svim njegovim delovima, kruži u svim kanalima univerzalne prirode, munjevito reaguje na svim