Page 522 - Albert Pike - Moral i Dogma

delovanja. Onajepo sebi enigma. Mi vidimo samo tela u pokretu, a sile i nagoni kojije pokreču su
sakriveni od nas. Pesnici inspirisani Božanstvom, najmudriji filosofi, svi teolozi, šefovi inicijacija u
Misterijama, čak i bogovi obznanjujući svoja proročanstva, pozajmljivali su figurativni jezik alegorija.
Egipčani su, kaže Proklus, više voleli takav način učenja i govorili su o velikim tajnama Prirode, samo u
mito-loškim enigmama. Gimnosofisti u Indiji i Druidi Gala, pozajmili su nauci isti enigmatski jezik i
sa istim stilom pisali su Hijerofanti Fenikije.

Podela stvari na aktivne i pasivne uzroke vodi ka onoj podeli na dva Principa, Svetlosti i Mraka,
povezana i podudarna s njima. Jer, Svetlost dolazi iz večne supstance koja sačinjava aktivni uzrok, a mrak
iz zemlje ili velike materije koja sačinjava pasivni uzrok. Kod Hesioda Zemlja, sjedinjava-njem s
Tartarom, rađa Tifona, Vladara Moći ili Duha Mraka. Ali, ona sjedinjava sebe s Eterom ili Ouranosom,
(nebom) kada rađa Bogove Olimpa ili Zvezde, decu Zvezdanog Ouranosa.

Svetlost je bila prvo Božanstvo obožavano od ljudi. Njemu oni duguju za sjajne spektakle Prirode. Ono
predstavlja emanaciju iz Kreatora svih stvari, upoznaje sva naša čula s Univerzumom kojeg mrak krije od
naših očiju i, takoreći, daje nam postojanje. Mrak, takoreći, smanjuje celu pri-rodu do ništavila i gotovo
potpuno uništava čoveka.

Prirodno je, stoga, što su zamišljene dve supstance suprotne prirode, svakoj od njih svet je po-tčinjen,
jedna doprinosi njegovoj sreći, a druga njegovoj nesreći. Svetlost uvećava njegovo uživanje; Mrak ga
lišava: prvi je njegov prijatelj, potonji njegov neprijatelj. Jednom su pripisani svi atributi dobra, drugom,

svi atributi zla i stoga reči Svetlost i Dobro postaju sinonimi, kao i reči Mrak i Zlo. Čini se da Dobro i
Zlo ne mogu da teku iz istog izvora, kao što ne mogu Svetlost i Mrak, pa čovek prirodno razmišlja o dva
Uzroka ili Principa, različite prirode i suprotne u njihovim delovanjima, jedan koji rasipa svetlost i
Dobro, a drugi Mrak i Zlo širom Univerzuma.

Ovo razlikovanje dva Principa prihvatili su svi Teolozi i predstavljalo je glavnu osnovu svih religija.
Ono je, kao osnovni element, ušlo u svete priče, kosmogonije i drevne Misterije. Mi ne treba da
pretpostavljamo, kaže Plutarh, da su Principi Univerzuma beživotna tela, kao što Demokrit i Epikur 28
27
misle, da je materija, koja je lišena osobina, organizovana i uređena jednim Razumom ili Proviđenjem,
Suverenom nad svim stvarima, kao štosu Stoici smatrali, jer nije moguće da jedno Biće, dobro ili zlo,
bude uzrok svega, isto toliko koliko Bog nipošto ne može da bude zao. Harmonija Univerzuma je
kombinacija suprotnosti, poput žica na liri ili one na luku, kada se ili zatežu ili ot-puštaju. Dobro, kaže
Euripid, nikad nije odvojeno od Zla. Oba se moraju pomešati, da bi sve moglo da ide dobro. Ovo
mišljenje, kao i ono o dva principa, nastavlja Plutarh, bilo je u celoj antici. Od Teologa i Zakonodavaca
ono seprenosi na Pesnike i Filosofe. Njihov autorje nepoznat, ali mišljenje se samopo sebi nametnulo
tradicijom cele Ijudske rase iposvećenoje u misterijama i žrtvovanjima, kako kod Grka, tako i kod

Varvara, i u tom pogleduje shvaćeno kao dogma suprotnih principa u prirodi, koja, kroz njihovu
suprotnost, stvara mešavinu dobra i zla. Mi moramo da priznamo dva suprotna uzroka, dve suprotne moći
koje vodejedna desno, a druga levo i tako upravljaju našim životima, kao što to rade u podlunarnom
svetu, kojije stoga subjekt mnogih promena i neregularnosti svake vrste. Jer, ako ne može da postoji
posledica bez uzroka i ako Dobro ne može da bude uzrok Zla, apsolutno je neophodno da postoji uzrok
Zla, kao što postoji i za Dobro. Ova doktrina, dodaje on, bilaje opštepri-hvaćena među svim narodima i
posebno kod onih koji su imali najveću reputaciju u mudrosti. Svi su prihvatili dva boga, sa različitim
zanimanjem, jedan koji čini dobro i drugi koji čini zlo u prirodi. Prvi je nazvan Bog, a potonji Demon.