Page 283 - Željko Krstić - TITO - PARTIJA - KORUPCIJA
P. 283

Ţeljko LJ. Krstić                                                                SVITAC

        ĈOVEK ― ĈISTIH RUKU‖ , neutralan  ne voli satire , jer ona mu
        pokazuje dubinu njegovog vlastitog mekuštva, odsustvo stave, u
        ispravnosti u jednom stvavu I uverenju.
        VERNIK I FANATIK, mrze satiru jer ona misli, seje duh upitanosti nad
        svetom, skepsu koja razjeda lagodnost prihvaćenog obrasca.
        ŢENE ne vole satiru jer nema sposobnost laskanja.
        LJUDI zato  što sniţava njihovu cenu  u ţenskim oĉima.
        Satiriĉar, je po pravilu , slobodan ĉovek , slobodan je u misli i govoru.
        Zagledajući oštro svemu u lice, bliţeći svoju svetiljku svakom ţivotnom
        sadrţaju u obliku -  izlaţe sva osvetljena lica, sadţaje i oblike javnoj
        poruzi. Sjaj kraljeva postaje podatak o taštini, pompeznost birokrate,
        objekat podsmeha, ludost veliĉine, svedoĉanstvo o neznaju: nijedna
        svetina u njegovom oku nema toliko svetosti da ga ukoĉi i zadrţi u
        plahom letu ka istini. Budući, prema tome, nezavisni svedok u svim
        ljudskim parnicma, satiriĉar rizikuje da bude omraţen od svih... ( XX )
        ...Kao što većina stanovnika animalnog carstva ne voli uznemiravanje,
        tako i ĉovek, najĉešće, reaguje neoĉekivano ţestoko (  što ne znaĉi
        neprirodno) na podsmeh bilo koje vrste. Satira je postupak koji razara
        njegovu iluziju o veliĉni i znaĉaju, o moći...Recite, kaţe jedan aforizam,
        ĉoveku da nije sposoban – pa će vam pokazati na šta je sve sposoban!...
        Ĉovek, izgleda, moţe da podnese i prizna sve kao svoje, ali ne moţe da
        podnese ĉinjenicu da je drugim ljudima – smešan!. ( XXI ) ... Krećući
        se od staririĉno – alegoriĉne vizije, preko basne, stihovanih invetniva,
        epigrafa i aforizama, ta satira degradacijom ironijom ili invektivom –
        demaskira svet, svodi ga na njegove primarne impulse i mehanizme,
        svojstva i forme, otkrivajući ispod  nadmenosti i pompeznosti  prazninu,
        ispod dijadema – taštinu, iza gromkih i patetiĉnih tirada u slavu
        slobode, demokratije i pravde, igru varljivih i sebiĉnih interesa. (
        XXXVI)..zakljuĉuje Miroslav Egerić ....






                                         283
   278   279   280   281   282   283   284   285   286   287   288