Page 213 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

Tesla, portret među maskatna

Sred radoznalosti bestidnost najgrublja
Iznenadi dušu što čistotu stiiva
Pa zatekne sebe kod nebeskog rublja
Kojim Isus svoju golotinju skriva.

Sanjala ga je obučenog samo u svetlost.
To jeguljasto telo, žali bože! A on se celog života kupa kao da kupa
mrtvaca!
Je li se ženidbena bakija upalila u njenim bedrima?
Ruže su grmele na stolu.
Nedavno je saznala da se Tesla davio, gubio sećanje, bežao od vuko-
va, padao u kipuću vodu, ukratko da je stalno bio na granici iscrpljenosti i
katastrofe.
- Kako je krhak njegov život! - nežno je govorila Robertu.
- Nevidljiva! Nevidljiva! - šaptala je kao devojčica.
Jer ona ga je videla.
Kao što niko nije video nju.
Tesla se bojao bacila koji puze dlanovima i srcima ljudi. U njemu su
se borile topla ljubav i hladna ljubav. Sve te razmene sa ljudima, sva ta
životinjska toplina, bile su daleko od hladnog plamena na izvoru sveta.
- On je bezazlen - brbljala je Katarina. - On je malo strašan.
Katarina je znala da je bezazlenost osnovna osobina medijuma. Vi-
dela je da nije mogao zaobići prosjaka da mu ne udeli, videla njegov bol-
no pronicljiv pogled, svesnost povećanu do bola. Primetila je kod njega
element dečaćke igre, ekstravagantnosti i humora. Viđela je da uživa da
opčini sagovornika. Ali je takođe videla - ona jedina - i da je kao čovek
pomalo smrznut i nedovršen. U njegovim zenicama je, užasnuta, ugleda-
la tačku u kojoj se elektricitet i led dodiruju. Videla je osobu koja ima ovaj
svet i još jedan drugi. Spiritualan i lukav osmeh je govorio: ,,Tu sam a ni-
sam tu!”
Bog bi ispunio njena usta smehom, u dane - često uveseljene ptica-
ma - kad bi utroje išli na izlete.
Ruže su grmele na stolu.
Džonsonovi i Tesla su gledali kako prijatelj Ignac Pederevski trese
lavljom grivom nad slapovima Šopena. Išli su u Metropoliten, nekad sa
nosatim Džozefom Džefersonom, nekad sa medenom plavušom Marion
Kraford, i slušali kako se tenor i sopran prepliću kao vatra i šiblje. - Kad se

217