Page 212 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama
P. 212

Vladimir Pištalo
                                  *


         Žena oko koje se okretala urbana galaksija u Leksington aveniji 273
     bila je još lepa. Njena kosaje izgledala kao da je pere u konjaku. Kad bi se
     okupala, stala bi gola pred ogledalo, lice namazala kremom a prste obri-
     sala o suvu zadnjicu: Da, još sam dobra! Dotaknuta tuberkulozom, pone-
     kad bi par meseci sunčala grlo u sanatorijumu u Koloradu. Kao mnoge
     viktorijanske devojke, Katarina Džonson je bila vaspitana po pravilu:
         Budi lepa ako možeš, budi duhovita ako  moraš,  ali budi pristojna
     makar te to ubilo.
         Avaj, naša junakinja je bila neprestano uzbuđena. Njen osvežavajući
     manir se smatrao greškom i tetka ju je jednom upitala:
         -  Kato moja, jesi li ti luda?
         Robert Andervud Džonson se divio ženinom „temperamentu”. Što
     se Katarininih misli tiče, osmehivao se i puštao je da priča. Što bi više in-
     sistirala na svom mišljenju, to bi više ispadala „čudna”.
         -  Mišljenje se od početka sveta ubraja u loše manire -  tešio ju je tak-
     tični muž.
         Robert je govorio da žene bolje shvataju ograničenja života. Katari-
     na zaistanije. Kaonjen mačakSent Ajvs, stalno se šunjalazanečim nevid-
     ljivim.  Gušila  se.  Osećala  se  kriva  što  nije  sasvim  srećna.  Htela je  da
     prodre na drugu stranu vazduha, nenastanjenu i nenastanjivu. Mučio ju je
     ođlazak mladosti. Želela je nešto zbilja veliko, a pametan, prijatan život
     nije nužno i velik.
         -  Ne budi sebična -  govorila joj je sestra.
         Bilo je nešto što je Katarina slepo tražila, neko skriveno čudo.
         -  Kao na primer šta? -  pitala je druga sestra.
         Tesline ruže su grmele na stolu.
         O njemu su pisale novine. Novinarima nisu promakle Nikoline oči
     koje su „poplavele od razmišljanja” ni njegovi „dugi palci koji su znak vi-
     soke inteligencije”. Dvometraš sa manje odsedamdeset kilabio jegotovo
     sami duh. Taj duh je bio „gotovo stiđljiv” i „dobro su mu stajala odela”.
         Katarina je jednom sanjala da joj on daje smokvine cvetove. Smo-
     kvini cvetovi ne postoje. Sanjala je da je dodiruje neobično dugim palci-
     ma, koji su znak velike inteligencije. I odakle su se stvorili stihovi:





     216
   207   208   209   210   211   212   213   214   215   216   217