Page 265 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

Jevreji su opet dospeli u Rusiju i primili rusko državljanstvo 1795.g.
zajedno sa Litvanijom i Poljskom koje su pripale Rusiji, odakle su masoni

doneli u Rusiju svoje židovsko uređenje, i svoje jevrejske neiskorenjive
navike. Mnogi ruski političari su upozoravali na opasnot od pojave Jevreja

u Rusiji. Naprimer, 1795.g. tajni savetnik Tatiščev V.N. u svom pismu

državnim radnicima pisao je o tome da »pošto nema kod Jevreja ni
savesti, ni poštenja, ni pravde, onda je njihovo puštanje nazad u Rusiju –

mnogo gore od državne izdaje. Posebno su oni opasni – prirodni zelenaši
krvopije, tajne ubice i svagdašnji zaverenici protiv Rusije, pošto je ruski

narod hrabar, pošten, vredan, ali iskren i prostodušan, što je velika smetnja

za raspoznavanje Židova, tajnih jezuita, masona i njihovih zamisli« (21).
Ali mišljenje tih političara nije slušano.

Do prelaska u rusko državljanstvo položaj Jevreja u Poljskoj bio je
jednostavno odličan, bolji nego bilo gde u Evropi. U Litvi do kraja XV

veka položaj Jevreja je takođe bio odličan. Crni dani za Jevreje su nastali
tek od vremena vladavine Aleksandra Jagelončika. Jagelončik je 1495.

naredio da se »sva Židoba protera van iz zemlje«. Ali to proterivanje je

trajalo kratko, do 1507.g., posle čega su se Jevreji ponovo vratili u Litvu.
Imperator Aleksandar I je najpre potpuno bio pod uticajem masona.

Niko se nije rešavao da istupi protiv masona. Ipak do imperatora se probio
hrabri arhimandrit Fotij i otvorio caru oči pred tamim masonskim

radnjama.
Aleksandar I je svojim ukazom zatvorio sve masonske lože i sve

pridošle masone isterao iz Rusije. Masonstvu je bio nanet najjači i odlučan

udarac. 1825.g. masoni su isplanirali državni prevrat i nagovorili na tu
zaveru mnoge oficire. Ali dekabristi ništa nisu uspeli, njihova zavera je

propala, a njih su prognali u Sibir. Kasnije su mnogi dekabristi shvatili

svoju istinsku ulogu u toj prljavoj masonskoj igri i iskreno su se pokajali.
Za vreme vladavine Imperatora Nikolaja I i Aleksandra II u

duhovnom životu Rusije su vladli ateizam, nihilizam (negiranje svega),
materijalizam i socijalizam.

Polazeći od realne istorije Rusije, vidi se da se Rusija nije razvijala
zahvaljujući hrišćanstvu, već nezavisno od te religije raspada, sam razvoj

hrišćanstva u Rusiji nosio je protivrečan i cikličan karakter.

Najistinitiji hrišćanski vernik od svih ruskih Careva bio je
Nikolaj II. Bedna, ništavna ličnost. On je, zahvaljujući svojoj ubogoj

265