Page 183 - Vladimir Aleksejevič Istarhov

radite nešto, što očigledno ne odgovara propagatoru, koji Vas programira,
i njegovim gospodarima, već da vas tiha lažna informacija pobuđuje na

neko ponašanje, koje odgovara ekipi propagatora.
Tako i u »svetom« Starom i Novom Zavetu Biblije nemaju sve ideje

besmislen i lažni karakter. Kad bi te knjige sadržale samo takvu

informaciju, one ne bi bile dobro informaciono oružje. Zato u Bibliji
postoji mnoštvo dobrih i mudrih misli, pozajmljenih, uzgred, potpuno iz

mnogobožačkih religija. Kao rezultat toga na svaku kritiku lažnih
hrišćanskih doktrina pismen pop može odmah lako da izvuče iz »svetih

pisama« nekakve suprotne misli i, pokrenuvši diskusiju, da nadbrblja bilo

koju kritiku. Eto zašto je u »svetim« knjigama na jednoj stranici napisano
– »belo«, na drugoj stranici – »crno«, a već na sledećoj stranici je

napisano – »zeleno«.

Što se tiče hrišćanskih popova, onda pitanje da li su svi oni ludaci ili
neko od njih u jazbinama hrišćanstva traži istinu, to je, naravno,

interesantno pitanje. Na njega je najbolje odgovoriti analogijom.

U sovjetsko vreme bilo je more popova marksističke parohije. Da li
su svi ti momci bili ludaci ili je neko od njih u šikarama marksizma tražio

istinu? Možda je i tražio, zašto da ne potraži, sedeći u mekim foteljama
partijskih komiteta. Ali još više su oni tražili dobru platu i nalazili su je u

tim partkomima, ma kako to bilo čudno. Nalazili su tamo i vlast i
privilegije. Sve su nalazili, paralelno sa »aktivnim traženjima istine«.

Tako i hrišćanski popovi. Naravno, traže i hvataju istinu, tražitelji. Ali

treba znati, gde je tražiti. Dobro je tražiti istinu tamo, gde je dobra
parohija. Tamo je za vreme dosade prijatnije loviti istinu. Popovima su

draži interesi njihove kože, nego visoke istine. A šta se može očekivati od

onih koji su zavoleli Židove više od samih sebe, više od svog naroda, koji
su prodali i čast, i dušu, i interese svog naroda.

Ne treba zaboravljati da crkva – to nije samo idejni institut. Crkva –
to je politička organizacija koja se bori i za vlast, i za novac.

Osim toga, postoji specifičnost današnje postkomunističke hrišćanske
crkve. Kadrovi te crkve su birani još za vreme sovjetskog komunizma.

Proncipe kadrovske politike najbolje je izložio u knjizi »Nomenklatura«

Mihail Voslenski: »Nomenklatura u SSSR, kao i u drugim socijalističkim
zemljama, - to nije nomenklatura državnih organa koji formalno imenuju,

183