Page 23 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

ulicama, veći je bio i pritisak na prodavce alkohola. Na kraju, preživeli su samo najnemilosrdniji. A cena
piću je skočila čak i više, jer je njegova proizvodnja bila istinski rizik.
Amerikanci su mislili da će gangsterski sindikat koji je preživeo pritisak vlasti nestati pošto se
prohibicija ukine. Međutim, sindikat je opstao, produžavajući muke naroda.
Neki poznati Amerikanci izvukli su korist od prohibicije. „Frenk Kostelo (Frank Costello),
takozvani 'premijer podzemlja'... rekao je Piteru Masu (Peter Maas), autoru knjige Valanijevi papiri, da su
7
Džozef Kenedi (otac pokojnog predsednika Džona Kenedija) i on bili partneri u poslu s alkoholom.”
Ova zaprepašćujuća veza između organizovanog kriminala i oca pokojnog predsednika potvrđena
je u članku časopisa „Parejd” (Parade) od 16. novembra 1980. godine.
Svežiji obrazac ove tehnike koristili su oni koji su želeli da produže rat u Vijetnamu. Strategija je
primenjivana tokom celog rata s izuzetnom efikasnošću.
Jedna od činjenica ekonomskog sistema u Americi jeste da se na čeku kojim se dobija plata na
dnu nalazi ime poslodavca, na vrhu ime zaposlenog. Sve dok zaposleni radi kako mu poslodavac kaže, on
dobija čekove od plate. Kada prestane da čini ono što mu poslodavac kaže, čekovi se više ne izdaju.
Isti princip trebalo je da važi i prilikom popunjavanja fondova državnih univerziteta tokom
Vijetnamskog rata.
Veliki procenat antivladinih i antiratnih protestanata došao je iz koledža širom SAD. Ove škole je
obilato finansirala ista vlast protiv koje su studenti protestvovali.
Pa ipak, finansiranje od strane federalnih vlasti se nastavilo. Drugim rečima, zaposleni (škole) je
pravio proizvod (antiratne proteste) koji je zadovoljavao poslodavca (federalnu vladu). Sve dok je
poslodavac zadovoljan, čekovi stižu.
Da li je moguće da je vlast, delujući kao „pritisak odozgo”, namerno nastavljala da finansira
škole koje su proizvodile antivladine disidente, „pritisak odozdo”?
Je li moguće da je cilj vlastima bio da produže rat? Je li moguće da je ovo bio metod kojim je
narod Amerike bio pripremljen da podrži takozvanu strategiju američkog učešća u ratu „ne smemo
pobediti”?
Ovaj narod je, bar do rata u Koreji, verovao da njegova vlast na prvom mestu treba da izbegava
rat, a da, kada je već u njemu, treba da učini sve da bi ga što pre dobila i završila. Ali, strategija tokom
Vijetnamskog rata bila je da se ne srne pobediti, već da se moraju naći načini da se rat što više produži, a
antiratni protesti su i stvoreni upravo s tim ciljem.
Sve je bilo jednostavno. Od strane glavnih medija, koji su pratili svaki skup na kojem je bilo više
od tri demonstranta, javnosti je saopštavano da je suprostaviti se ratu neamerički. Demonstranti su činili sve
da diskredituju američku zastavu, državu i vojsku. Da bi to uradili, spaljivali su zastavu, izvodili razne
opscenosti i nosili zastavu neprijatelja, Vijetkonga. Sve ove aktivnosti bile su sračunate da narodu Amerike
saopšte da ima samo dve mogućnosti u ratu:
1. da podrži svoju vlast, ma kakvu akciju ona u tom ratu preduzela ili
2. da se priključi protestantima u kritici rata, spaljujući zastavu, čineći opscenosti i noseći zastavu
neprijatelja.
Za vreme toga rata je nastao popularan slogan: „Vaša zemlja: volite je ili je napustite.”
Ponuđene su samo dve opcije: ili podržite Vladu u strategiji „ne smemo pobediti” ili napustite
zemlju. Tradicionalni cilj svake ratne strategije, pa i američke, pobeda, nije ponuđen kao alternativa.
Najočitiji, mada ne i široko shvaćen, primer strategije „ne smemo pobediti” bio je korišćenje „mirovnog”
znaka koji nastaje širenjem kažiprsta i velikog prsta u obliku slova ,,V”. Ovaj gest, još za vreme Drugog
svetskog rata, načinio je popularnim Vinston Čerčil (Winston Churchill). On je tada predstavljao simbol
pobede, „viktorije”. (Niko nije objasnio kakve veze ima slovo ,,V” sa rečju „mir” no, nema veze, namera je
bila da se Amerikanci naviknu da misle o „miru” a ne o pobedi u Vijetnamskom ratu.)
Strategija je delovala. Američki narod je dozvolio svojim vlastima da počnu rat u kojem cilj nije
bila pobeda, i on je trajao dugih deset godina.
Poznata je činjenica da je najduži put okončanja rata pobeda- uskratiti neprijatelju materijal koji
mu je potreban da bi rat vodio. Godine 1970. podneta je peticija protiv jedne očigledne nelogičnosti: Ame-
rika je snabdevala Sovjetski Savez vojnim materijalom dok je SSSR dobavljao oko 80 odsto ratnog
materijala za Severni Vijetnam. Ovu peticiju svojim potpisima podržalo je oko četiri miliona Amerikanaca,
pa ipak ona nije dobila gotovo nikakvu medijsku pažnju. Kada su potpisi prikupljeni, poslati su senatorima i
kongresmenima Sjedinjenih Država ali nije učinjeno ništa. Pomoć Sovjetskom Savezu i trgovina s njim je

23