Page 165 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

britanskog nedeljnika „Vikli rivju” (Weekly Review). U njoj su napisali: „Međunarodni komunizam mosk-
ovskog poretka ima mnogo zajedničkih karakteristika sa Trilateralnom komisijom Dejvida Rokfelera - kao
što je podrivanje nacionalnog suvereniteta Sjedinjenih Država. Zbog ovog, i zbog mnogih drugih razloga,
čovek otkriva da marksisti podržavaju ciljeve Novog svetskog poretka (ekonomskog) koji traži Trilateralna
23
komisija...”.
Džeremi Novak (Jeremiah Novak) je 1977. godine ukazao na ekonomske ciljeve Trilateralne
komisije: „Trenutno, prva briga Trilaterale jeste stvaranje novog svetskog monetarnog sistema i
24
zamenjivanje zlata i dolara u međunarodnoj razmeni novom monetom koja će se zvati SDR”.
Svrhu jedinstvenog novca istakao je svojevremeno još Džon Foster Dals, jedan od osnivača
Saveta za inostrane odnose: „... uspostavljanje zajedničke monete moglo bi biti povereno telu koje bi bilo
stvoreno od ljudi koji investiraju novac i njemu bi bilo odgovorno. To bi našu vladu lišilo isključive kontrole
25
nad nacionalnim novcem...”
Prethodnica stvaranja ovog zajedničkog novca bile su zemlje Evropske zajednice koje su se
26
saglasile sa jedinstvenim monetarnim sistemom.
Proces je, dakle, nastavio svoj marš.
Sada,, kada je Trilateralna komisija bila na svom mestu, njen kandidat postavljen za predsednika
SAD, stekli su se svi uslovi da američka vlada igra kako Komisija svira. Na osnovu nekoliko najvećih
„dostignuća” Karterove administracije, svaki zainteresovani istraživač može otkriti šta su članovi Komisije
zahtevali od predsednika Kartera:
1. Izdaju iranskog Šaha i njegovo proterivanje.
Jedan iskusni iranski diplomata u Vašingtonu je izjavio: „Predsednik Karter je izdao Šaha i
pomogao da se stvori vakuum koji će iskoristiti od Sovjeta obučeni agenti i verski fanatici koji mrze Ame-
27
riku.”
Mogući motivi predsednika Kartera mogu se nazreti iz pregleda Šahovih dostignuća, pre nego što
je napustio Iran. Njegova dela, dok je vladao Iranom, iznosi sledeći članak:
„Pod vladavinom ovog sposobnog monarha Iran se, tokom samo jedne generacije, preobrazio od
gotovo feudalnog poljoprivrednog društva u jednu urbanizovanu, procvetalu industrijsku i modernu zemlju.
Njegov plan je bio da od Irana načini tehnološki naprednu, ekonomski raznoliku i samostalnu naciju, tako da
u narednom veku, kada iranska nafta presahne, zemlja ne uleti u ekonomski sunovrat i ne vrati se u mračno
28
doba.”
Šah je ,,u iranski zakon uneo... principe religiozne tolerancije, separaciju Crkve i Države... a bio
je formiran i Parlament koji je imao savetodavnu funkciju i kojem su se svake godine davala sva veća
29
ovlašćenja.”
Drugim rečima, Šah je nameravao da ustanovi takvu strukturu vlasti u kojoj bi srednja klasa
imala mogućnost da se razvija. I još jedanput - kao i u slučajevima Kine, Rusije ili Kube - to nije bilo
prihvatljivo gospodarima - svetskim planerima.
Šah je morao da bude svrgnut.
Jednu naznaku o tome da je ovakva tvrdnja ispravna pronašli smo u knjizi Entoni Satona i Patrika
Vuda (Patrick Wood): Trilateralci iznad Vašingtona (tom II). Tamo je napisano: „Šah je bio nagovoren da
30
svoj novac (procene variraju od pola milijarde do čak 25 milijardi dolara) uloži u Čejs Menhetn banku.”
Metod koji je Karter primenjivao delimično se otkrivao po novinskim člancima. Poslao je
zamenika komandanta američkih snaga u Evropi, generala Roberta E. Hjuzera (Robert E. Huyser), u Iran.
Njegov zadatak bio je da saopšti iranskim generalima da ne pripremaju „puč” protiv dolazeće Homeinijeve
vlasti. Generali lojalni Šahu nisu učinili ništa. Nekoliko časova po Homeinijevom preuzimanju vlasti, ti isti
generali bili su postreljani.
Ove optužbe protiv predsednika Kartera u svojim memoarima potvrdio je i svrgnuti Šah,
napisavši: „Amerikanci su želeli da ja odem. Upravo je to bilo ono što su šampioni ljudskih prava iz Stejt
departmenta i želeli.”
Šah je, zatim, otkrio zbog čega je, po njegovom mišljenju, Karterova administracija želela da ga
zbaci. On je „... stalno u svojim memoarima ponavljao da su godinama velike multinacionalne naftne kom-
panije, verovatno u saradnji sa vladom SAD-a, podrivale njegovu vladavinu zbog insistiranja na tome da Iran
dobije veći udeo od prodaje svoje nafte.” (Ovo je prilično čudan komentar, u svetlosti činjenice da je
Amerikancima rečeno da cene iranske nafte određuje vlada Irana, član OPEC-a, a ne multinacionalne naftne
kompanije.)
32
Sudeći prema knjizi Energetski kartel Normana Medvina (Norman Medvin), napisanoj 1974,
Iran je imao tri velike naftne kompanije: „Iranian Offshore Petroleum Co.”, „Iranian Oil Consortium” i
„Lavaan Petroleum Co”.

165