Page 164 - Ralph Epperson - Nevidljiva ruka

Bžežinski ne isključuje mogućnost Svetske vlade; on samo teoretiše da će lakše da se postigne
kontrola nad razvijenim nacijama kada se one tesno povežu.
On se ne zaustavlja na tome što će udaviti SAD povezavši ih sa drugim zemljama, već se zalaže i
da američka vlada postane zavisna od Sovjetskog Saveza, i od „crvene” Kine kad je reč o nafti.
Dok je gospodin Bžežinski bio direktor Trilateralne komisije, ona je 1977. objavila izveštaj pod
naslovom: „Saradnja s komunističkim zemljama u upravljanju globalnim problemima: Ispitivanje opcija.” U
njemu se kaže: ,,I SSSR i ('crvena') Kina izvoznici su energije i očigledno poseduju značajne rezerve nafte.
Zemlje Trilaterale uvoze energiju, ali samo mali deo iz SSSR-a i Kine. Globalna situacija će se očito učvrstiti
u godinama koje dolaze. Postoje očigledne prednosti koje bi zemljama Trilaterale donela raznolikost izvora
iz kojih se snabdevaju. Trilateralno-komunistička saradnja na polju energije bi svakako bila izvodljiva i
poželjna. Saradnja bi mogla da ima oblik ulaganja zemalja Trilaterale u sovjetska ili kineska postrojenja za
16
proizvodnju energije, kako bi se obezbedio izvoz iz ovih zemalja.”
I, na samom kraju, Bžežinski, učitelj predsednika Kartera, ne veruje u shvatanje istorije kao
zavere: „Istorija je mnogo više produkt haosa nego zavere... sve češće su političari nadjačani događajima i
17
informacijama.”
Podrška predsedničkoj kampanji Džimija Kartera nije, međutim, došla samo od strane
Trailateralne komisije. Finansijsku pomoć primio je i od sledećih ljudi: Dina Raska, člana CFR-a; Daglasa
Dilona, člana CFR-a; i Henrija Lusija (Henry Luce), potpredsednika „Tajma”, takođe člana Saveta za
inostrane odnose.
Kao dodatak, Karter se pred izbore okružio sledećim članovima Saveta za inostrane poslove:
Teodorom Sorensonom (Theodore Sorenson), Vlijemom Averlom Harimanom (W. Averill Harriman),
Sajrusom Vensom, Ričardom Gardnerom, Polom Ničijem (Paul Nitze) i Polom Vornikom (Paul Warnke).
Kandidat Džimi Karter čak je maja 1976. godine održao i govor pred čikaškim ogrankom Saveta
za inostrane odnose, i tada je pozvao na „pravedan i stabilan međunarodni poredak”, što je fraza onih koji
razumeju prirodu budućnosti. Činilo se kao da gospodin Karter paradira pred CFR-om kako bi im dokazao
da je zaista jedan od njih.
Glavna podrška njegovoj kampanji ipak je došla od Trilateralne komisije. Evo šta je napisao
„Vašington post” po Karterovom izboru: „Ako ste ljubitelj teorije zavere o tajnom preuzimanju sveta,
svideće vam se administracija novoizabranog predsednika Džimija Kartera. Najmanje trinaest trilateralaca je
otišlo na glavna mesta u vlasti. Ovo je zaista neobično ako se zna da Trilateralna komisija ima ukupno svega
18
oko 65 američkih članova.”
Na konvenciji Demokratske partije, na kojoj je Karter dobio nominaciju, objavljeno je da se još
nije odlučio koga će izabrati za svog potpredsednika. Amerikancima je saopšteno da je njegova lista mogućih
kandidata sužena na sedam imena.
Na kraju, izabrao je svog kompanjona iz Trilateralne komisije: Voltera Mondejla.
I pored sve podrške bogataškog establišmenta, članova Saveta za inostrane odnose i zalaganja
medija pod kontrolom CFR-a za njega, Karter je još uvek govorio protiv liberalnog establišmenta:
„Prihvatajući predsedničku nominaciju demokrata, Karter je u Njujorku optužio sve one nečasne alijanse
koje su se uspostavile između novca i politike.”
Postoji još jedna interesantna činjenica u vezi sa Trilateralnom komisijom. Naime: „Većina
važnih Francuza (koji su članovi Komisije), a možda svi oni, pripadaju i Velikom Orijentu, francuskoj
19
slobodno-zidarskoj loži.”
„Komisiji je svakako potrebna finansijaka potpora, i ona je (lobija od Fordove fondacije, koja je
20
njen najznačajniji donator.”
Da li ljudi koji su zabrinuti zbog uticaja i smera Trilateralne komisije preteruju? Treba li da se
saglasimo sa onima koji kažu: „Naravno, nema ničeg lošeg u toj grupi”?
Senator Beri Goldvoter, 1980. godine, opomenuo je Ameriku, govoreći na nacionalnoj televiziji
prilikom republikanske konvencije: „Ovo je možda poslednja republikanska konvencija, a kroz dve nedelje
može biti i poslednja demokratska konvencija. Postoje snage koje rade protiv naše zemlje. Te snage rade
21
samo za svoje sebične interese u okviru ove države.” (Da li je samo slučajna omaška to što voditelj te
emisije na nacionalnoj televiziji Den Rader (Dan Rather), inače član Saveta za inostrane odnose, nije
zamolio senatora Goldvotera da objasni šta je ovom izjavom hteo da kaže?)
Senator je na drugom mestu, u svojoj knjizi Bez izvinjenja, u poglavlju pod nazivom „Vladari
koji nisu izabrani”, objasnio na koga je ciljao: „Po mom mišljenju, Trilateralna komisija predstavlja vešt,
koordinisan pokušaj da se prigrabi i učvrsti kontrola nad četiri centra moći: političkim, novčanim,
22
intelektualnim i verskim.”
Ima čak kritičara i izvan Sjedinjenih Američkih Država. Uzećemo za primer komentar iz

164