Page 279 - Vladimir Pištalo- Tesla portret među maskama

Tesla, portret među maskama
ako će svako imati jeftinu mašinu kojom može da štampa sopstvene
vesti?

Kome ti veruješ?

Komšiji De Vit Bejliju se uvek činilo da je kula izrasla iz ružnih
snova.
Međutim, to je bio Teslin Kristal, Teslin univerzum, Teslin kabare s
duhovima. To je bila Ajfelova kula, sa svevidećim okom. Mesto za ispiti-
vanje granice između budnog života i sna. To je bio levak za usmerenje
podzemnih energija. Tu se Nikola Tesla nalazio između đavola i anđela,
kao čovek Pika dela Mirandole. U tom naučnofuturističkom čudu, čiji su
bunari svrdlali dubine Zemlje, dokje kula jurila u nebo, trebalo je da raste
i vaspitava se Stevan Prostran. Stevan je imao običaj da se mršti. Tesla bi
ga pljesnuo po čelu:
-T o ti stvara bore.
Teslini prijatelji su ga ponekad nazivali dečakom a nekad mladićem
a on se tako i ponašao. Stevan je uglavnom slušao Pigmalionove instruk-
cije sa izrazom „mene kinje”. On bi se ponekad ozbiljno zagledao u Teslu
i pitao:
- Jesi li ti sad moj otac?
Pored toga, Stevan je nabirao pegavi nos i zasipao ga beskrajnim pi-
tanjima:
- Gde se nalazi pakao?
- Zašto je Bog stvorio rđavog čoveka? - pitao je.
- Koga ti voliš? - pitao je. - Kome ti veruješ?
- To pitanje je pogrešno postavljeno - gledao ga je usredsređeno
Tesla.
- Ako ne veruješ nikome, onda veruješ đavolu.
Tesla ga je pogledao sa onim svojim izrazom povećane svesnosti. Sta
je mogao pročitati na dečakovom licu? Rastavljene oči. Rastavljeni zubi.
Nabran nos. Bleskast i ushićen osmeh. Je li odrastanje radilo u njemu? Je
li se na tom licu javljao znak neke nove mudrosti ili lukavosti?
-D a li je nevoljeni suvišan na svetu? - pitao ga je neumorni Stevan.
I pitao je:
- Jesi li ti sad moj otac?

285