Page 48 - Nikola Tesla - Moji izumi

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

контакт са другима, чији су управљачки органи потпуно неисправни, то чуло се јавља
и он осећа “космички“ бол. Ова истина се потврдила на стотинама примера и ја
позивам остале природњаке да посвете пажњу овом предмету, верујући да ће се
заједничким и систематским напором постићи резултати од непроцењиве вредности
за свет.

Идеја о конструисању аутомата који би поткрепио моју теорију давно ми је пала
на памет, али сам на њој почео активно да радим тек 1893. године када сам почео
истраживања у радиотехници. У току две или три следеће године конструисао сам
известан број аутоматских механизама, којима се управљало из даљине и приказивао
их посетиоцима у својој лабораторији. Међутим, 1896. године конструисао сам уређај
који је могао да обавља мноштво операција, али се завршетак ових радова одгодио за
крај 1897. године. У свом чланку који је изашао у јунском броју часописа ”Сеntuгу
Magazine” 1900. године, као и у другим часописима из тог времена, описао сам и
илустровао тај уређај, који је, кад се почетком 1898. године први пут појавио, изазвао
такву сензацију као ниједан мој изум до тада. Новембра 1898. године основни патент
новога изума ми је био одобрен, али тек пошто је главни патентни инжењер дошао у
Њујорк и лично присуствовао експерименту јер су му се моје тврдње чиниле
невероватним. Сећам се кад сам доцније посетио једног високог државног чиновника у
Вашингтону с намером да свој изум понудим држави, да је тај човек, пошто сам му
испричао шта сам направио, праснуо у смех. Тада нико није ни помишљао да постоји и
најмањи изглед за успешну реализацију таквог уређаја. Несрећа је у томе што сам у
патенту, послушавши савет својих адвоката, назначио да се њиме управља помоћу
једног кола и једног добро познатог детектора због тога што тада још нисам обезбедио
заштиту својих метода и инструмената за индивидуализацију. У ствари, својим
макетама брода сам управљао садејством више кола, тако да је свака интерференција
била искључена. Најчешће сам користио кола у облику петљи са кондензаторима, зато
што је приликом пражњења мог предајника високог напона долазило до јонизације
ваздуха у лабораторији, тако да би и најмања антена сатима црпла електрицитет из
околне атмосфере. Тек колико да се стекне извесна представа о томе, навешћу следећи
пример: запазио сам да ће стаклени балон од 12 инча са извученим ваздухом и са само
једним терминалом за који се везује кратка жица, произвести око хиљаду узастопних
блескова пре него што се неутрализује сав електрицитет из ваздуха лабораторије.
Пријемник у облику петље није био осетљив на такав поремећај и интересантно је
забележити да тек данас постаје популаран. Он у пракси прикупља много мање
енергије него антена или друга уземљена жица, али је у накнаду за то лишен извесних
недостатака које имају неки данашњи уређаји за бежични пренос. Током
демонстрације овог проналаска пред публиком захтевао сам од посетилаца да
постављају питања, макар и најкомпликованија, и аутомат би знаковима одговарао на
њих. У оно доба тако нешто се сматрало магичним а, у ствари, све је било тако
једноставно јер сам преко свог апарата ја давао одговоре.

Тих дана конструисан је још један телеаутоматски брод, чија је фотографија
објављена у овом броју часописа ”Electrical Experimenter”. Кретање брода се
контролисало помоћу више завојака постављених у утробу брода који је био потпуно
херметички затворен и могао је заронити. Апаратура коју сам користио била је слична
оној коју сам користио у првом моделу, изузев неких специјалних појединости које сам

МОЈИ ИЗУМИ - НИКОЛА ТЕСЛА 45