Page 183 - Milomir Marić - Deca Komunizma

isposnik. On, koji je u mladosti glavom bez obzira pobegao s bogoslovije
u Sremskim Karlovcima, vratio se na božji put, sprijateljivši se sa
pravoslavnim sveštenikom Sjeničarske parohije Savom Dimićem.

Prijatelji iz Beograda Vlada Ribnikar, dr Vidoje Ðurđević, Lale Ivanović i
Toša Obradovi često su mu slali pakete. Vreme je ubijao praveći
društvo pacijentima, koji su leti dolazili da se banjaju u Topusko. Viđao
se i razgovarao s meštanima, bez obzira na njihove konzervativne
političke nazore. Ugostitelji, službenici i retki intelektualci odnosili su se
ć
prema njemu s izuzetnim poštovanjem. Ali je on, drže i do svog
dostojanstva, odbijao svaku njihovu milostinju. Pristajao je samo da, za
koju hiljadu dinara honorara, u Topuskom drži tečajeve francuskog
jezika.
Sredina je bila veoma primitivna i za njega pretesna. Dosada ga je
užasavala. Dobijao je napade glavobolje, bio je vrlo nervozan i

neraspoložen. Prosto nije znao šta će sa sobom. Palio je cigaretu za
č
cigaretom i ispijao ogromne koli ine kafe. Polako je tonuo, utehu
ć
ć
nalaze i u pi u. Živeo je skromno. Hranio se u jednoj restoraciji. Kad bi
mu stigli paketi s odelom, vešom i cipelama, delio ih je sa siromašnim
poslužiteljima. Gostioničarka Jela Škare odvraćala ga je od toga: „Ama,
gospo’n Pajo, šta vam je? Nisu oni toliki siromasi. A vama ć e te stvari

sigurno trebati!“
Šetao je Pavle besciljno sam kroz šumu, po poljima, vozio se
volujskim kolima prašnjavim putevima. Uprkos zabrani, brat od ujaka
Dušan Rkman i još neki članovi partijske ćelije u Topuskom nastavili su
đ
č
č
da se s njim vi aju, pa im je u nastavcima ispri ao svoju neobi nu
životnu pustolovinu.
Upoznao ih je s nekim detaljima atentata na bana Slavka Cuvaja 8.
juna 1912. godine u Zagrebu. Posle povratka iz Beograda, gde su od
„crnorukaca“ Apisa i Voje Tankosića dobili tri bombe i pištolj, šestorica
ć
mladi a su bacali kocku ko ć e da puca na bana. Sudbina je odredila
Luku Jukića. Pripreme su se otegle, Jukić je bio prestravljen, policija je
nešto otkrila, pa je iz Beograda stigla poruka da se odustane od akcije i

đ
da se svi brzo razi u i negde sklone. Bastaji ć je bacio bombe u Savu i
uhvatio prvi voz za Beograd. Međutim, Jukić je, revoltiran što se u njega
posumnjalo, stvarno pucao na Cuvaja iz pištolja. Promašio je, uhvaćen je
i osuđen na dugogodišnju robiju.
Mladi Kordunaši su se među sobom zgledali kad su iz usta Pavla

č
č
ć
Bastaji a 1940. godine č uli da u maj ici Rusiji ne te e baš med i mleko.
Kazao je da ne treba da se zavaravaju da bi i kod nas u socijalizmu
odmah svi bolje živeli, osim možda seljaka bezemljaša, koji su ionako

183