Page 555 - Lav N Tolstoj - Ana Karenjina
P. 555

већ потпуно прибрала после утиска који је учинио на њу долазак гошће, и да је узела онај
  површни, равнодушни тон који, чинило се, значи да су врата у одељење где су се налазила
  њена осећања и искрене мисли, да су та врата затворена.

      - А како је твоја девојчица, Ана? - упита Доли.

      - Ањи? (тако је она звала своју кћер Ану). Здрава је. Веома се поправила. Хоћеш ли да је
  видиш? Хајдемо да ти је покажем. Имало се страшно много главобоље са дадиљама - поче
  Ана  да  прича.  -  Имамо  дојкињу  Италијанку.  Добра  је,  али  врло  глупа!  Хтели  смо  да  је
  отпустимо, али се девојчица навикла на њу, те је још увек држимо.

      - А како сте удесили?... - поче Доли питање о томе какво ће презиме носити девојчица;
  али приметивши одједном натмурено лице Анино, она промени смисао питања. - Како сте
  удесили? Јесте ли дете већ одбили?

      Али Ана је разумела.

      - Ти ниси хтела то да питаш? Хтела сн да питаш за детиње презиме? Је ли? То Алексија
  мучи. Она нема презимена. Управо, она је - Карењина - рече Ана, зажмиривши очима тако да
  су  се  само  састављене  трепавице  виделе.  -  Уосталом  -  засијавши  лицем  -  о  свему  томе

  разговараћемо доцније. Хајдемо, да ти је покажем. Elle est très gentille.                  [205]   Већ пузи.
      Раскош који у целој кући поражаваше Дарју Александровну, у детињој соби порази је још

  више. Ту су била колица поручена из Енглеске, справе за обуку у ходању, и нарочито удешен
  диван, у виду билијара, за бауљање, и љуљашке, и каде, особите, нове. Све је било енглеско,
  чврсто и солидно, и, очевидно, врло скупо. Соба је била велика, врло висока и светла.

      Кад оне уђоше, девојчица је само у кошуљици седела у дечјој столици крај стола, и пила
  буљон  којим  беше  исполивала  сву  своју  салветицу  на  грудима.  Девојчицу  је  хранила,  и
  очевидно  заједно  с  њом  јела  девојка  Рускиња,  која  је  послуживала  у  детињој  соби.  Ни
  дојкиња,  ни  дадиља  нису  биле  у  соби.  Оне  беху  у  суседној  соби,  и  отуда  се  чуо  њихов
  разговор  на  чудноватом  француском  језику,  на  којем  су  се  једино  могле  међу  собом
  споразумевати.

      Кад  чу  Анин  глас,  гиздава,  висока,  непријатна  лица  и  нечиста  израза  Енглескиња,
  тресући у журби плавим локнама, појави се на вратима, и одмах поче да се правда, иако је
  Ана  низашта  није  окривљавала.  На  сваку  реч  Анину,  Енглескиња  је  журно  неколико  пута
                              [206]
  додавала: Yes, my lady.

      Црномањаста, румена девојчица, са чврстим, здравим телом, иако је са суровим изразом
  погледала у ново лице, врло се допаде Дарји Александровној; она штавише позавиде њеном
  здравом изгледу. Начин на који је пузила девојчица јако јој се свидео. Ниједно од њене деце
  није тако пузило. Девојчица, кад је наместише на ћилим и подвукоше јој хаљиницу позади,
  била  је  необично  љупка.  Као  мала  зверка,  обазирала  се  на  одрасле  својим  сјајним  црним

  очима,  очевидно  радујући  се  што  у  њој  уживају;  смешећи  се,  и  држећи  ножице  у  страну,
  енергично се одупирала о руке и брзо помицала цео задњи део, и опет се напред на ручице
  дочекивала.

      Али  се  општи  начин  у  детињој  соби,  а  особито  Енглескиња,  нимало  не  допаде  Дарји
  Александровној. Једино тим, што у тако неправилну породицу као што је Анина, не би пошла
  боља дадиља, Дарја Александровна објасни себи зашто је Ана, поред свег свог познавања
  људи, могла узети својој девојчици тако несимпатичну и неотмену Енглескињу. Осим тога
   550   551   552   553   554   555   556   557   558   559   560